U Narodnoj biblioteci Srbije koja je 1993. godine, neposredno posle smrti nezaboravne pesnikinje osnovala fondaciju pod nazivom "Zadužbina Desanka Maksimović", Lazićeva je obrazlažući odluku istakla da je "Stefanovićeva, koja se na pesničkoj sceni Srbije pojavila šezdesetih godina 20. veka, prvi urbani ženski glas srpske poezije".
Konstatujući da "njeno pesničko delo do sada nije doživelo adekvatnu recepciju", Lazićeva je rekla da je i to žiri imao na umu da nagradom skrene pažnju javnosti i podstakne revalorizaciju njenog mesta u srpskom pesničkom korpusu.
"Pesnički govor Stefanovićeve je depatetizovan i daleko od svakog uzvišenog pojanja na izlizane pesničke teme o ugroženosti domaje i o potrebi vraćanja korenima i iskoni kao jedinim ishodištima za spas nacionalnog bića", istakla je Lazićeva.
Ona je dodala da "svojom poezijom Stefanovićeva razobličava i demistifikuje takva polazišta nalazeći u njima razloge za poslednje udese koji su se desili na ovim prostorima".
Žiri smatra da je ona "prva srpska pesnikinja koje je u pesnički tekst uvela humorne i crnohumorne elemente…a njen govorni idiom je često kolokvijalan, žargonski".
"Osim što predstavlja promenu ženske pesničke paradigme možemo smatrati da je njeno pevanje od integriteta ljudskog i pesničkog čemu je srodna najplemenitijoj pesničkoj vertikali Desanke Maksimović" ocenio je žiri.
Nagrada se sastoji od plakete, statuete koju je uradio Aleksandar Zarić i novčanog iznosa i biće uručena laureatkinji na rođendan Desanke Maksimović 16. maja kraj njenog groba u Brankovini.
