Čudni su putevi Gospodnji, pa nas nekada odvedu tamo gde ni sanjali nismo da će nam noga kročiti. Ako je srce tamo gde je dom, onda je Miodrag Miša Radović (60 godina) Sidnejac, ali za momka odraslog na beogradskoj kaldrmi, bivšeg đaka i nadarenog igrača nadaleko čuvene omladinske škole Crvene zvezde i nekadašnjeg šampiona Evrope sa selekcijom SFR Jugoslavije do 19 godina, prestonica Srbije utkana je u nedra kao čelični žig. Životne okolnosti su sagovornika “Vesti” vodile odvele na bukvalno drugi kraj planete, pa je fudbalsko ime, pre svega kao trener i sportski funkcioner, gradio u Australiji i Aziji još od 1989. Nekadašnji mladi reprezentativac Jugoslavije i nada crveno-belih, as skopskog Vardara, američkih i kanadskih timova i Zemuna (u to vreme Galenike) jedan je od pionira profesionalnog fudbala među Srbima na najmanjem kontinentu.
Veliko znanje prenosio je širom Okeanije, ali i Indonezije. Uz to, kao nekadašnji glavni trener akademije italijanskog Milana u Sidneju, Radović je dokazana enciklopedija znanja među “ozijima”, pa je magičnu igru na travnatom pravougaoniku dobrano popularizovao i uticao na mnoge mlađe naraštaje da se okrenu “sokeru”, kako u zemlji kengura zovu fudbal.
Živim san na Javi
Sagovornik “Vesti” jesenas je stigao u klub PT Persis Solo da ogromnim znanjem u ulozi tehničkog direktora pomogne klubu iz kraljevske prestonice indonežanskog ostrva Java da u jakoj drugoligaškoj konkurenciji izbori plasman u elitni rang. Uspeh je ostvaren u finalu plej-ofa Lige 2 Indonezije 30. decembra 2021, kada je Mišin klub sa 2:1 savladao RANS, pa smo jednog od junaka povratka u Ligu 1 pitali da li se euforija slegla?
– Živim trenutno fudbalski san! Uživam u Solu, odnosno Surakarti, gradu sa oko pola miliona stanovnika. Klub PT Persis Solo čekao je čak 14 godina da se vrati u najviši rang, a budući da smo osnovani daleke 1923, jasno je da je reč o klubu velike tradicije. U martu prošle godine 40 odsto akcija kluba kupio je Kaesang Pangarep, najmlađi sin predsednika Indonezije Joka Vidoda, rođenog baš u Solu, dok 20 odsto akcija drži milijarder Erik Tohir, svojevremeno gazda milanskog Intera i sadašnji vlasnik Oksford junateda. Obezbedili su nam odlične uslove za rad i ekipu dovoljno jaku da pokorimo indonežansku Ligu 2. Zaista smo ostvarili fantastičan uspeh i sada zasluženo uživamo, ali uveliko pravim planove za novu sezonu.
Radović naglašava da mu, bar zasad, nije prioritet da se vrati u Australiju:
– Kao profesionalcu, cilj mi je da imam kontinuitet u radu u dobroj i ambicioznoj sredini. Tako moraju da ramišljaju treneri i sportski radnici, pa ne gledam da se pošto-poto vratim u Australiju. Ne biram sredinu, već ona mene – naglašava sagovornik “Vesti” i objašnjava razlike između indonežanskog i australijskog fudbala.
– U Australiji se neguje anglosaskonski stil igre, pa je fudbal čvršći, jer su igrači jače i dominantnije građe nego u Indoneziji. Ipak, ima i u Indoneziji tehnički obučenih igrača. Infrastrukturno jeste Australija u prednosti, ali sve više modernih stadiona se gradi i u jugoistočnoj Aziji. FIFA je dosta doprinela razvoju fudbala u Indoneziji, posebno jer se ovde 2023. održava Prvenstvo sveta za igrače do 20 godina i u tri grada finansirala fantastične objekte. Srećom, jedna od tih ultramodernih građevina je i Monahma stadion na kom igra moj klub. Imamo oko 20.000 sedišta, prava je milina igrati na njemu.
“Oziji” zavoleli “soker”
Radović je svedok transformacije australijskog fudbala od pukog amaterizma do sasvim solidne profesionalne lige. “Sočer” (soker) nije nikada bio u vrhu popularnosti u Australiji, ali su ga entuzijasti poput našeg sagovornika digli na viši nivo:
– Slučajno sam došao u Australiju i nisam ni sanjao da ću se nastaniti ovde. Naime, 1989. trebalo je da iz Zemuna, odnosno Galenike, završim u Adelajd sitiju, ali me je sudbina dovela u sidnejski klub naših ljudi, koji se tada zvao Avala, a danas Bonering Vajt igls (beli orlovi, prim.aut.). Imao sam ideju da budem tu možda šest meseci ili godinu dana i tako mic po mic, ostajao sam sve duže i kada je krenuo raspad Jugoslavije i tužni građanski rat, nažalost, nisam se vratio u rodni Beograd iako će mi večno biti u srcu, baš kao i Crvena zvezda i Srbija . U međuvremenu sam završio karijeru, a u to doba se igralo po nekom etničkom principu, gde je svaka nacija imala svoj klub, pa i ligu. Tako su se međusobno, na amaterskom nivou nadmetali Srbi, Portugalci, Italijani, Grci, Makedonci, Hrvati… Krenuo sam trenerskim stazama, a zatim su došli ljudi sa velikim novcem i doprineli da se fudbal u Australiji podigne na viši nivo, da se eliminiše etnički princip. Prekretnica su bili drugi plasman Australije na Mundijal 2006. u Nemačkoj i dolazak Alesandra del Pjera iz Juventusa u Sidnej 2012. Dobili smo profesionalnu A ligu, odlične stadione, ali i dalje je fudbal daleko od nekih drugih sportova po . Ipak, ozbiljan je pomak popularnosti u odnosu na period kada sam se preselio iz Beograda u Sidnej, premda je kvalitet daleko iza jakih evropskih ili južnoameričkih šampionata.
Miša nam otkriva i da je imao priliku da radi sa dosta talentovanih fudbalera u Australiji i Indoneziji, ali i kao FIFA instruktor.
– Kao glavni trener Milanove akademije, rame uz rame sa Andreom Ikardijem, susreo sam se sa pregršt talentovane dece. Uz to, radio sam sa mnogim reprezentativcima u više klubova, a bilo je tu učesnika svetskih prvenstava, sjajnih igrača iz Evrope, Afrike, Južne Amerike, o Aziji da ne pričam. Radio sam i sa juniorima i sa seniorima, ali ne bih da izdvajam nikoga.
Skupa cena pogrešnih izbora
Nostalgija za otadžbinom i dalje drži Mišu Radovića:
– Moj Beograd i njegov duh mi oduvek nedostaju. Odrastao sam u Bulevaru Vojvode Mišića, a svojim smatram i Sarajevsku i Slaviju, gde sam provodio najlepše dane. Otišao sam mlad od kuće, najpre da služim vojni rok, pa u makedonski Vardar gde sam igrao u tadašnjoj Prvoj saveznoj ligi, a zatim i u Kanadu. Vukle su me daljine u odlukama, bio sam avanturističkog duha i često menjao lokacije, ali i dan-danas sanjam beogradske ulice, koje zbog udaljenosti ne obilazim često koliko bih želeo.
Ipak, priznaje da je napravio pogrešne odluke kada je igračka karijera u pitanju, pošto nije iskoristio ogroman potencijal
– Budući da sam sa Jugoslavijom 1979. bio šampion Evrope za omladince, i to u sjajanoj generaciji Boška Đurovskog, Mehmeda Baždarevića, Ivana Gudelja, Zdravka Čakalića, Iva Šeparevića, Senada Merdanovića, Mirsada Baljića… a potom i mladi reprezentativac, jasno je da su mi izbori bili pogrešni i da sam mogao i morao daleko više da uradim kao fudbaler. U selekciji “plavih” do 21 godine saigrači su mi bili Fahrudin Omerović, Vladimir Vermezović, Stjepan Deverić, Milko Đurovski… igrači koji su bili vedete jugoslovenskog fudbala. Eto, želeo sam da igram za Njujork mali fudbal, ali sam završio u nekoj severnoameričkoj profesionalnoj ligi osnovanoj osamdesetih i to sve me je dosta koštalo, pa nisam ostvario ono što mi je pripadalo na osnovu talenta.
Jedna od neostvarenih želja je…
– Prvi tim Crvene zvezde! Jesam potpisao profesionalni ugovor s crveno-belima na četiri godine, ali sam prosleđen Vardaru na pozajmicu i nikada nisam dosanjao da odigram 200 ili 300 utakmica za najjači tim, kao što su to učinili neki od mojih saigrača. To nikada neću prežaliti, pošto sam od “petlića” bio u Zvezdi – zaključuje Miša.
Nezaboravno u Zemunu
Po povratku iz Severne Amerike u Srbiju, Miša Radović je došao u Galeniku, današnji Zemun. Proveo je dve sezone u klubu iz Gornje varoši, pre nego što će se otisnuti u daleki Sidnej .
– Osećao sam se fenomenalno u Zemunu. Bio sam igrački zreo, sa 27-28 godina i pružao zaista dobre partije u zeleno-plavom dresu. Stekao sam velike prijatelje tamo i dan-danas smo u odličnim odnosima. Moram da spomenem i putem stranica “Vesti” posebno pozdravim kumove, Branka Nikolića Papigu i Željka Simovića Simketa.
Indonežali disciplinovani
Miša Radović nam sa lica mesta otkriva kako se u Indoneziji bore sa pandemijom virusa korona:
– Grad Surakarta, odnosno Solo ima oko 80 odsto vakcinisanih, a disciplina je na visokom nivou. Zaista svi nose zaštitne maske. Međutim, nije svugde tako. Indonezija je ogromna zemlja sa oko 280 miliona stanovnika, a polovina ih je primila bar dve doze neke od propisanih vakcina protiv kovida. Problem je što imam mnogo siromašnih i ruralnih delova zemlje i tamo vakcinacija ide dosta sporije.
Čudesni navijači
Fudbal je poput religije u Indoneziji, a pre pandemije, stadioni u Ligi 1 i Ligi 2 su, uglavnom, bili krcati, pa je istinska draž biti deo takvog ambijenta:
– Nažalost, korona je redukovala kapacitete na stadionima, ponekad se igra i bez publike, ali kada se situacija bude vratila u normalu, tribine će biti pune širom zemlje. Navijački pokret je u velikoj ekspanziji. Kada smo dolazili na finale plej-ofa Lige 2, u konvoju nas je pratilo oko 5.000 ljudi. Pre 10 godina sam trenirao Persisam Putru i poželeo da se vratim u Indoneziju baš zbog fantastičnih navijača.
Prijateljstvo s Piksijem
Miša je 2009. bio gost Bošku Đurovskom i Draganu Stojkoviću u Nagoji Grampus ejt i otada traje njegovo prijateljstvo sa selektorom “orlova”.
– Davno beše, ali sam tada otišao u Japan na Boškov poziv, jer sam sa njim bio saigrač u mlađim kategorijama Crvene zvezde, ali i u reprezentaciji Jugoslavije do 19 godina. On je bio prvi asistent Piksiju u stručnom štabu Nagoje i tako sam upoznao i današnjeg selektora Srbije. Otada smo u redovnoj komunikaciji, pa je Dragan često dolazio u Australiju, posebno dok je bio trener u Japanu i kasnije Kini i lepo smo se družili. Reč o igračkoj velesili, ali i treneru koji je na putu da bude podjednako uspešan i planetarno priznat kao stručnjak – govori Radović i dodaje:
– Ni najmanje me nije iznenadio Piskijev uspeh sa nacionalnim timom Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Pragmatičan je, ima ogromnu moć i znanje, ali i umeće da sve to prenese igračima. Njegova fudbalska filozofija se umnogome poklapa s mojom i imam apsolutno poštovanje i poverenje u Piskija. Dao mi je dosta korisnih saveta, zaista od njega može mnogo toga da se nauči i čast mi je što sam sa takvom veličinom u prilici da se čujem i upijam znanje.
Skandal prema Novaku
Miša Radović je savršeno upoznao australijski narod za skoro 33 godine života tamo, pa ga je i te kako pogodilo to što je Novaku Đokoviću uskraćeno da se bori za deseti trofej na Australijen openu.
– Nisam najpozvaniji da pričam na tu temu, nisam stručnjak u oblasti prava, ali kao Srbin i veliki poštovalac Novakovog lika i dela, gledajući i sportsku i humanu stranu, tužan sam zbog svih tih dešavanja. Ali, jednostavno, Australijanci su takvi ljudi, ne bih rekao da su okrenuti mržnji prema Srbima. Na tom kontinentu i te kako ima rasista i šovinista, mada ne bih rekao da je Đoković izabran da bude meta napada samo zbog nacionalne pripadnosti, već je pre reč o prikupljanju političkih poena preko njegovih leđa. Velika je to gungula bila s dosta nelogičnosti. To je totalni skandal, da jednu takvu veličinu, možda i najvećeg sportistu svih vremena tretiraju na taj način. Najpre su mu dali vizu, pa je uskratili i napravili medijski i politički cirkus na štetu velikog šampiona – ističe sagovornik “Vesti” i dodaje:
– Naravno da Nole ima pravo da se ne vakciniše. Čitao sam da vodi dosta računa o tome šta jede i šta unosi u svoje telo. Ne osuđujem ga i ne krivim ni za šta, ali za njegovu karijeru bi možda bilo najbolje da je, ipak, primio vakcinu, bar zbog tih putovanja. Ponavljam, razumem i bojazan da u telo ubrizga nešto o čijem dejstvu nije najbolje upoznat i što je novo.
