Vlada Mirka Cvetkovića se toliko isamohvalisala da je to naprosto neukusno. Pre svega, to je najglomaznija i najmasovnija vlada u Evropi, to je vlada koja letos čitav mesec dana nije zasedala zbog letnjih odmora, to je vlada sa ministrima koje već dva-tri puta predsednik Tadić proziva i negativno ocenjuje njihov rad, naravno bez ikakvog ustavnog osnova da to čini…
I što je za ovu vladu najgore ona je, tako glomazna i tako prenatrpana, odlučila da prihvati Statut Vojvodine i Zakon o prenosu nadležnosti na pokrajinu i da, ni manje ni više, nego na vladu Vojvodine prenese pored već postojećih 150 još oko 160 svojih nadležnosti. Šta li će uopšte ti džabalebaroši od ministara da rade kada nemaju nikakvih poslova ni u severnoj ni u južnoj pokrajini.
Ova vlada će biti zapamćena i po tome što uopšte nije primetila ni priznavala postojanje svetske ekonomske krize, a kada je konačno zapazila, saopštila je naciji da je Srbija iz nje već izašla, ali da će građanima i državi biti bolje tek u 2011, mada smo već izašli iz recesije ove 2009. godine i mada je vlada uspela da odmrzne SSP sa Evropskom unijom koji će inače biti odblokiran u junu, a onda će možda biti ratifikovan u decembru, pod uslovom da Mladića i Hadžića isporučimo Hagu, a pod uslovom da dođe konačno "Fijat" i Kinezi i Rusi i Nemci, uz uslov da prodamo "Galeniku" i "Telekom" a da počnemo prodaju EPS-a, pa da uz sve to kupimo luku Bar, da nam se nađe, pa da onda počnemo da rekonstruišemo prugu Beograd-Bar, sve gradeći koridore 10 i 7, kao i nekoliko mostova, a da sve to podrži i odobri MMF… I sve tako zbrda-zdola kako kom ministru pada na pamet i kako mu se svidi.
Ovolika proizvoljnost proizilazi i iz toga što današnji ministri znaju da nikakve bitne odluke ne donosi vlada. Oni su tu više zbog ličnog komfora, onako paradno i zaduženi za sitne poslove i usluge, uz jako retke i časne izuzetke. Sve važne odluke donose se van vlade Srbije, na nekom drugom mestu. Vlast je negde drugde, a ne u vladi.
Srbija je danas zemlja paralelnih svetova. U njoj su u kohabitaciji uspešan režim i stvarni život poniženih, uvređenih i siromašnih. Gotovo dve trećine firmi u Srbiji su nelikvidne ili u blokadi. Radnici su postali žrtve kapitalizma i slobode koju su izvojevali. U srpskoj demokratiji oni ne mogu štrajkovati, oni mogu, u borbi za neku svoju crkavicu protestovati, blokirati pruge i puteve ili se samospaljivati i samoranjavati.
Vlada kao svoju socijalnu politiku nudi bednu jednokratnu pomoć, narodne kuhinje i sigurne kuće. Nikakav generalni štrajk proizvodnih radnika ne bi ostavio nikakve posledice, jer se u Srbiji uglavnom ne proizvodi i ne radi. Privatizovane fabrike zvrje prazne.
Stvarni socijalni i ekonomski život naroda obitava u nekom paralelnom svetu u odnosu na režim i njegovu propagandu. Sve govori, a posebno samozadovoljstvo i nesposobnost vlade, da će tako biti i u 2010. godini. Odbijajući da se suoče sa realnošću koja ih ne prihvata, naši vladajući političari neće odustati ili ići na izbore nego će udvostručiti svoje napore u istom pravcu vodeći naciju u državu u bespuće.
Oni će kao pravi proizvođači propagandnog dima nastaviti da ga proizvode da bi se simulirala vatra. Oni više ne govore da bi nešto rekli ili učinili, nego da postignu određeni marketinški efekat.
Istovremeno će se srpski narod pretvarati u kolektiv pasivnih evromistika kojima mediji olakšavaju da odustanu od samih sebe i svog nacionalnog, državnog i kulturnog identiteta.
Ipak, taj paralelni život ova dva sveta ne može završiti u nekoj rđavoj beskonačnosti. Negde se ta dva sveta moraju sresti, ukrstiti i preseći. Više neće vredeti evropska obećanja i laži ("Fijat", 200.000 novih radnih mesta, 1.000 evra besplatnih akcija, supertajni i supernovi modeli "Fijatovih" vozila). Neće biti ni alibija svetske ekonomske krize, jer ona po našim propagandnim medijima više ne postoji.
Svi ćemo se morati suočiti sa našom dubokom i pravom krizom. To će svakako biti dramatičan susret, ali gajimo nadu da po Srbiju neće biti isuviše tragičan. I da neće biti previše kasno. Tada će pasti i prava i potpuno ocena rada ove samohvalisave, samozadovoljne, lenje, neodgovorne i vremenu nedorasle vlade.
