Izbegloj srpskoj familiji Ruže Novaković iz Mikleuša kod Podravske Slatine, kojoj su pripadnici Zbora narodne garde 1991. oteli supruga i oca Milana, koji je do danas na spisku nestalih, a njih godinu dana kasnije proterali, vlasti iz ove opštine pre nekoliko dana su poslale zahtev da plate oko 2.500 evra da bi se raskrčila njihova srušena kuća koju su pripadnici hrvatske vojske 1992. godine najpre opljačkali, a zatim i minirali!
Da cela priča bude još apsurdnija, Opština je za tu svrhu angažovala privatnog advokata i privatnu građevinsku firmu koja se bavi tim poslom.
Advokat je Novakoviće pronašao u Srbiji i predočio im da “u roku od 30 dana” treba da raščiste šut i nagomilano šiblje oko srušene kuće, a zatim ga prebace na deponiju. Uz taj dokument uredno je priložen i “predračun” privatne građevinske firme koja je obračunala sve sa 25 odsto PDV-a da taj posao košta 16.750 kuna.
Novakovićima je ponuđeno i treće rešenje, a to je da lokalne vlasti podmire troškove čišćenja, ali uz potpisivanje sporazuma po kome, u slučaju da ne vrate taj novac, opština na osnovu založnog prava postaje vlasnik ne samo kuće, već i njihove parcele!
“Vesti” su imale uvid u kompletnu dokumentaciju koju je advokatica Ivana Stojić iz Mikleuša predočila Novakovićima i “četvrtu opciju”.
“U slučaju da sa predlogom mirnog rešenja spora niste saglasni, moja stranka biće primorana da podnese prijavu građevinskoj i poljoprivrednoj inspekciji, što će pak izazvati nastanak dodatnih nepotrebnih troškova”, stoji na kraju ovog dopisa.
– Poslednjih šest-sedam godina praksa lokalnih samouprava u Hrvatskoj je da vlasnici porušenih kuća moraju da raščiste šut, a u suprotnom im preti da ostanu bez svoje imovine. Možda je u pravnom smislu sve po zakonu, ali u slučaju porodice Novaković barem iz moralnih razloga opština nije smela da se još jednom naruga njihovoj patnji. Užasavajuće je da nekome kome je hrvatska vojska najpre otela člana porodice, a zatim im opljačkali i minirali imovinu, sada tražite da za to i plati. To je takvo ruganje da nemam reči – kaže ogorčeno Savo Štrbac, direktor DIC Veritas.
U Međunarodnom Crvenom krstu, nestanak Milana Novakovića je zaveden pod brojem HRZ-030411-01, a nestanak je formalno prijavio njegov ujak koji je u to vreme živeo u Nemačkoj.
Milanova majka Drena sve do smrti je obijala pragove svih mogućih i vladinih i nevladinih organizacija kako bi se saznalo za sudbinu njenog sina, ali skončala je, a da se Milan i dalje nalazi na spisku nestalih mada je dovoljno podataka da je Državno tužilaštvo Hrvatske do sada moglo da otkrije ne samo njegovu sudbinu, već i počinioce.
Milan nestao bez traga
Milan Novaković je 6. septembra 1991. godine zaustavljen na kontrolnom punktu Zengi u centru Mileuša kod benzinske pumpe u svom automobilu fijat 750, registarskih tablica NA 198-53. Zatim je uveden u kombi bjelovarskih tablica i odvezen u pravcu Slatine. Jedan pripadnik Zengi pošao je za njima u njegovom automobilu. Prema podacima MKCK Milan je navodno sahranjen pored puta Slatina – Lukavac.
Sledeće godine, u januaru 1992, za Svetog Jovana, pripadnici Zengi najpre pljačkaju, a zatim i miniraju njegovu porodičnu kuću u Mikleušu. Porodica Novaković je ubrzo izbegla za Srbiju.
Slučaj Radeta Komlenca
Savo Štrbac kaže da je do sada bilo više apsurdnih situacija u vezi sa “uklanjanjem šuta” iz porušenih kuća, a da je najgori slučaj Radeta Komlenca iz Kusonja kod Pakraca.
– Kada se Komplenac nekoliko godina po završetku rata obratio opštinskim vlastima da pita za obnovu kuće saznao je da je ostao ne samo bez nje, već i bez placa. Naime, vlasti Pakraca su postupile po istom modelu kao i u slučaju Novakovića, s tim što mu tada nisu slali nikakva dokumenta, već su ga i tužili i naplatili svoja potraživanja, a da on nije imao pojma da se protiv njega vodi bilo kakav proces u Hrvatskoj. Njega su uredno pozivali na ročišta, ali preko sudske table u Pakracu, mada su svi znali da je od 1995. u Srbiji. Na kraju je morao da plati i parnične troškove gradu Pakracu i trošak svom advokatu za zastupanje koga nikad nije ni video. Grad Pakrac je na kraju njegovu kuću poklonio Udruženju roditelja poginulih branitelja domovinskog rata – navodi Štrbac.
