Ni 28 godina posle završetka rata u BiH ova zemlja nije u potpunosti očišćena od mina. Naprotiv, postoji realna opasnost da nešto manje od dva odsto teritorije BiH zauvek ostane minirano jer ne postoji dovoljno jaka politička volja da ovaj problem bude rešen.
Novac koji je Evropska komisija obećala BiH za deminiranje još nije povučen jer nisu donete odgovarajuće odluke na svim nivoima vlasti. Istovremeno, iz Centra za uklanjanje mina BiH upozoravaju da i međunarodne donatorske organizacije sve više dižu ruke od BiH kada je ovaj problem u pitanju i okreću se novim ratnim žarištima poput Ukrajine i Sirije.
Direktor Centra za uklanjanje mina u BiH (BHMAC) Saša Obradović kaže da se proces deminiranja u BiH odvija sporo jer nije izdvojen novac za te namene sa svih nivoa vlasti u BiH. Tvrdi da će ove godine uslediti i revizija Strategije o protivminskom delovanju.
– Nadam se i da će svi nivoi vlasti u BiH shvatiti da zajedničkim snagama treba da deminiramo i uklonimo mine sa područja Srpske, FBiH i Brčkog jer se donatori polako okreću ka Ukrajini, Siriji i drugim zemljama. Bojim se da će BiH ubuduće o ovom pitanju biti zaboravljena od donatora – poručio je Obradović.
Prema službenim podacima, takozvana sumnjiva opasna površina na mine u BiH iznosi oko 870 kvadratnih kilometara, preciznije 1,69 odsto teritorije zemlje. U prethodne dve i po decenije svakako je napravljen određeni napredak jer su podaci iz 1996. godine govorili o nešto više od 4.500 kilometara kvadratnih pod minama. Prema službenim podacima, za to vreme je pronađeno i uklonjeno više od 80.000 mina i šezdesetak drugih eksplozivnih naprava zaostalih iz građanskog rata. Ipak, po trenutnim svetskim analizama, BiH je i dalje jedna od najugroženijih zemalja na svetu po tom pitanju, a u blizini minskih polja živi oko pola miliona ljudi. Od rata do danas od zaostalih mina poginulo je 620 osoba, a povređeno još oko 1.000.
Jedan od pola miliona ugroženih je i Ž. B, povratnik u jedno ozrensko selo koje danas pripada FBiH. Ovaj šezdesetogodišnjak živi sam u kući smeštenoj nedaleko od nekadašnje linije fronta. Društvo mu pravi tek nekoliko grla stoke. Na manje od kilometar od njegovog doma posejana su dva minska polja.
– Minirali su i naši i njihovi. Tu je bilo nezgodno iskopati rovove pa su postavili mine. Znao sam za to još za vreme rata – priča ovaj povratnik.
Navodi da je, kada se početkom ovog veka vratio na svoje ognjište, mislio da je taj teren razminiran. Međutim, za dve decenije, bar što on pamti, tu je tek jednom dolazila jedna, kako veli, delegacija.
– Bilo ih je nekoliko, nosili su neke karte i opremu. Zadržali su se nekoliko dana, postavili table s upozorenjima i neke trake koje vetar brzo razneo i otišli. Nisam video za ovih 20 godina da je iko više dolazio. Možda je neko i bio u periodima kada nisam bio tu, jer često boravim kod dece koja su u inostranstvu, ali pre mislim da niko uopšte nije dolazio – kaže Ž. B.
Iz predostrožnosti ne zalazi u to područje, ali napominje da se znalo dogoditi da njegova stoka odluta u područje “iza table”.
– Nisam smeo da ulazim tamo i tražim krave već sam čekao da se same vrate, nadajući se da neće nastradati. Na sreću, nisu – kaže on.
Svesno u rizik
Komisija za deminiranje BiH u izveštaju o radu za prošlu godinu navela je da i pored propisno postavljenih znakova, zbog loše ekonomske situacije u zemlji, stanovništvo BiH svesno ulazi u sumnjive rizične površine.
– Uglavnom to rade zbog prikupljanja ogreva i sakupljanja sekundarnih sirovina – navedeno je u izveštaju.
Tragedije
Prošle godine zabeležen je jedan slučaj pogibije u minskom polju na teritoriji BiH što potvrđuje priču nadležnih da se broj nesreća smanjio. Tokom prethodnih desetak godina zabeleženo je nekoliko velikih tragedija, a svakako je najveća ona iz mesta Olovske Luke na istoku BiH koja se desila 2012. godine. Tada su u minsko polje, iako je bilo obeleženo, ušetali zajedno otac i njegov šestogodišnji sin. Pošto je jedan od njih nagazio na zaostalu minu, dečak je poginuo na licu mesta, a otac je zadobio teške telesne povrede.
