Miloš Crnjanski, jedan od najvećih srpskih pisaca, živeo je u burnom istorijskom periodu. Bio je akter događaja koji su menjali svet, a i njegov pogled na život.
Više od 20 godina proveo je van ovih prostora zbog izrazito antikomunističkih stavova, ali srce ga je vuklo ka Beogradu u koji se na kraju vratio.
Prvi svetski rat zatekao ga je u Beču. To je bio najveći sukob koji je do tada svet video. Crnjanski se borio na strani Austrougarske iako to nije želeo. Ranjen je tokom borbi u Galiciji. Potresni prizori iz rovova ostavili su traga.
Nakon završetka rata, dolazi u Beograd gde je upisao književnost. Utemeljivač je srpskog modernizma. Njegova pesma “Sumatra” nagovestila je dolazak novog pravca, a “Objašnjenje Sumatre” je svojevrsni manifest ovog pokreta u našoj književnosti.
Ivo Andrić je govorio da je “od svih nаs jedino Crnjanski rođeni pisac”. Izdvajao se po stilu i ritmičnosti koja odlikuje njegove rečenice. Često je koristio zapete. Neki su mu to zamerali, ali nije želeo da se odrekne te odlike njegovog jedinstvenog izraza.
“Smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno”, govorio je.
Roman koji se smatra jednim od najvažnijih dela ovog pisca zove se “Seobe”. Objavljen 1929. godine, ubrzo postiže veliki uspeh i Crnjanski dobija nagradu SANU-a, a u Francuskoj ovo delo biva proglašeno za inostrani roman godine.
“Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda”, lajtmotiv je ovog čuvenog romana o porodici, lutanju i istoriji.
Vest o bombardovanju Beograda saznao je dok je bio u Rimu. Preko Lisabona stiže do Londona gde se zadržao sve do 1965. godine. Voleo je Beograd, ali je živeo u Engleskoj. Zbog antikomunističkih stavova u domovini mu je pripisivan epitet desničara, čak su neki išli tako daleko da su ga karakterisali kao fašistu.
Život u Londonu nije bio lak, ali je sa Crnjanskim bila supruga Vidosava čije je devojačko prezime bilo Ružić. Tokom života u emigraciji ona je šila lutke i haljine.
Crnjanski je jedno vreme bio knjigovođa, zatim kurir i konobar. Pred kraj života Vida Crnjanski u testamentu je zapisala kako je sa njim “delila radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja”.
Crnjanski se vraća u Jugoslaviju 1965. godine. Radovao se Beogradu za kojim je osećao nostalgiju tokom višedecenijskog odsustva. To osećanje opevao je u stihovima čuvene pesme “Lament nad Beogradom”.
“U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.”
Uprkos izuzetnom talentu i nagrađivanim delima, Crnjanski po mišljenju tadašnjih akademika i članova komisije nije zaslužio da postane redovni član SANU. Doneta je odluka da bude primljen kao dopisni član, ali on to odbija.
“Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.”
Dvanaest godina nakon povratka Crnjanski je preminuo u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Nagrada koja nosi ime ovog čuvenog pisca dodeljuje se na svake dve godine 26. oktobra, na dan rođenja Miloša Crnjanskog.
“Ali ako umrem, pogledaću poslednji put u nebo, utehu moju, i smešiću se.”
