Miloš Bojanić odrastao je u kući bez toaleta, a danas ima nekoliko vila u Srbiji i inostranstvu! Folk pevač s ponosom ističe da se u detinjstvu kupao u štali sa konjima, a zahvaljujući radu i trudu, kasnije je zaradio čitavo bogatstvo.
– Rođen sam u zdravoj porodici u jednom selu u okolini Bijeljine. Bili smo skladna porodica i ništa nam nije nedostajalo. U to vreme nismo ni znali šta je kupatilo, jer ono nije ni postojalo. Nismo imali toalet u kući, već poljski ve-ce, a kupali smo se u štali kod konja. Ali to je tada bio normalan način života. Tako je živelo celo selo – kaže Bojanić.
Teško detinjstvo
Sve što je u životu zaradio Miloš je uložio u nekretnine. Poseduje vilu u rodnom selu, koju je napravio za pokojne roditelje, a ima i jednu od najlepših kuća u Sremskoj Kamenici, kao i na obali Baošića u Crnoj Gori. Velelepnu kuću u Novom Sadu ostavio je posle razvoda prvoj ženi Dragici, sa kojom ima sinove Baneta (47) i Mikicu (43).
– Prošle godine sam slavio 70. rođendan i 60 godina rada. Danas radim bržim tempom nego kada sam imao 15 godina, ali ne zato što moram, nego zato što volim. Zbog toga sada imam kuću na moru i u Sremskoj Kamenici, u najelitnijem delu Vojvodine, koja liči na dvorac. Deci sam namenio nekretninu u Bosni i kuću u Novom Sadu. Nečije špricere, viskije i pare potrošene u kazinu teško je prebrojati, ali moje cigle je lako. Međutim, sve to ide iz kuće. Mene su roditelji odmalena naučili zdravim radnim navikama – priča Miloš i priseća se prvih radnih dana:
– Moja porodica je imala veliko imanje, na kojem sam radio još kao dete. Falilo mi je da se igram sa drugarima, ali isto tako mi nije bilo teško da radim. Sa 15 godina sam sekao zimzelene biljke po šumama i snegu, od kojih su se pravili venci, i posle sam to prodavao. Od oca sam naučio da pravim i posle prodajem korpe za branje kukuruza, koje su žene nosile na pijacu. On je bio majstor za to. To su bili sezonski poslovi, a pored toga sam plevio pšenicu i jagode u njivi. E to sam najviše mrzeo. Toliko to nisam voleo da i danas moja supruga Branka ne sme da unese jagode u kuću. Inače, naše njive su bile na 400 metara od fudbalskog igrališta. I dok smo pokojna sestra i ja čupali travu oko jagoda, moji vršnjaci su igrali fudbal. Čuo sam ih kako vrište i udaraju loptu dok sam ja radio. Eto, tako je izgledalo moje detinjstvo.
Folk pevač je još kao dete pokazao interesovanje za muziku, kao da je predosetio da će zahvaljujući njoj uspeti da se obogati:
– Počeo sam da pevam sa 15 godina, kada smo u kuću uveli struju. Sećam se da je moja strina, koja je živela u komšiluku, kupila kasetofon i držala ga na prozoru, tako da celo selo čuje muziku. Uživao sam da slušam te pesme. Nekoliko godina kasnije, kada sam šinobusom odlazio kod pokojnog strica u Novi Sad, sreo sam jednog sređenog čoveka u odelu. Tokom puta me je čuo kako pevušim i prišao mi je da se upoznamo. Pokazao mi je svoju legitimaciju, na kojoj je pisalo da je “član estrade u Novom Sadu”. Kao da sam ja seljačina znao šta to znači! Pitao me je da li želim da pevam s njim i njegovim orkestrom. Odmah sam pristao, jer sam zamišljao da je to neki bend sa gitarom, violinom, harmonikom… Međutim, kada smo stigli u Irig, shvatio sam da je to zapravo tamburaški orkestar. Obukli su me u lepo odelo i počeo sam s njima da nastupam u jednom restoranu na Iriškom vencu. To je trajalo sve dok nisam dobio poziv za vojsku”, ispričao je Miloš Bojanić.
