“Milo hapsi verske lidere, policija tuče demonstrante, birački spisak pun fantoma”

Prvo, optužbe su politički motivisane, što je neizbežno, budući da su izdate zajedno sa crnogorskim zahtevom za izručenje. Britanski zakon zabranjuje u ovom slučaju njegovu predaju Crnoj Gori jer se time isključuje svaka mogućnost pravičnog suđenja. Čak je i Interpol, koji je na zahtev vlade izdao međunarodni nalog za hapšenje Kneževića, objavio ove nedelje da je postojala „pretežno politička dimenzija ovog slučaja“ – i da poništio je sve crvene poternice protiv Kneževića.

Kampanja protiv Kneževića, piše u tekstu, pokazuje kako Đukanović koristi međunarodno pravo protiv svojih protivnika.

Jednom je Knežević imao prijatelje u vrhu vlasti (uključujući samog predsednika). U Crnoj Gori se čini da je to, kao što su primijetile brojne međuvladine organizacije, uključujući Ujedinjene nacije, uobičajeno, ako želite da izbegnete višegodišnje narušavanje poslovnih interesa.

Međutim, ponekad prijateljstvo nije dovoljno. „Atlas banka“, koja je deo „Atlas grupe“, bila je konkurent Prvoj banci porodice Đukanović, koja je privatizovana i iz državnog vlasništva preneta na predsednikovog brata ispod tržišne vrednosti.

U decembru 2018. godine, kada je „Banka Đukanovića“ propadala, dok je „Atlas banka“ dobro poslovala, Specijalno tužilaštvo pokrenulo je postupak protiv Kneževića i izdejstvovalo bankrot njegove finansijske institucije da bi ga potkopalo. Kao odgovor na očigledno izmišljene optužbe, Knežević je objavio tranšu materijala koji razotkriva korupciju u središtu vlasti – uključujući video-zapis o tome kako je bio prisiljen da preda kovertu prepunu gotovine partijskom saradniku predsednika vladajuće stranke koja je kupovala glasove na izborima 2016.

Protesti koji pozivaju na ostavku predsednika zbog onoga što je brzo postalo poznato kao „afera sa kovertama“ potresali su zemlju mesecima posle, a na ulice su izašle desetine hiljada Crnogoraca. Kancelarija Specijalnog državnog tužioca – umesto da istražuje tvrdnje – zatražila je od Interpola da izda za Kneževićem međunarodnu poternicu zbog optužbi da je organizovao kriminalnu grupu, zloupotrebio položaj i prao novac.

Prošla godina daje uvid na način na koji se odigravaju politička suđenja u Crnoj Gori. Dvojica lidera opozicionog Demokratskog fronta osuđeni su na pet godina zatvora. Oni su optuženi za navodnu ulogu u navodnom državnom udaru, u kojem je na predsednika trebalo izvršiti atentat, a parlament naoružati ruskim parlamentarcima – i sve na dan izbora.

Mnogi su doveli u pitanje istinitost državnog udara, umesto toga optužujući vladu da je stvorila zaveru za osvajanje izbora 2016. godinu, nadajući se da će iskoristiti talas zabrinutosti u Evropi oko ruskog mešanja. Suđenje nije učinilo ništa da razjasni ovu situaciju. „Fridom haus“ je rekao da su pravni postupci na suđenju bili haotični i protivrečni, nekoliko svedoka je preokrenulo svoje svedočenje, a detalji državnog udara ostaju nejasni. Dvojica vođa ostaju u zatvoru.

Drugo, crnogorsko pravosuđe je kompromitovano i korumpirano – i postaje još gore. Godine 2019. nedostatak nezavisnosti u pravosudnom sistemu je izložen skandalu nakon skandala. „Afera s stanovima“ otkrila je vladu koja je dodelila imovinu i odobrila više od pola miliona eura povoljnih zajmova sudijama i tužiocima. Među korisnicima su bili predsednik Ustavnog suda, predsednik Upravnog suda i Vrhovni državni tužilac – daleko od sitne boranije.

Sudstvo je takođe olakšalo napore vlade da državnu upravu pod svoju kontrolu. Vrhovni sud Crne Gore naložio je nižim sudovima da ne odlučuju o žalbama državnih službenika kada budu otpušteni. Mnogi su odmah istakli da je ovo protivno pravu na pravni lek u slučaju nepravednih otkaza. Ali postoji očigledno jedan zakon (ili bolje rečeno, nedostatak zakona) za političare, a drugi za sve ostale: jasna ilustracija političkog uticaja unutar pravosuđa.

Ako izručenje bude odobreno, ono bi samo poslužilo jačanju Đukanovićeve vladavine koja traje već tri decenije. Aktivnosti protiv Kneževića su bile značajne: bio je jedan od najmoćnijih biznismena u Crnoj Gori. To šalje signal da je vlada spremna da goni svakoga ko se protivi njihovoj vladavini bez obzira na njihov položaj. Shodno tome, da Interpol nije poništio crvene poternice, Đukanoviću bi bio dat pečat saglasnosti sa Zapada. Bilo bi mu dozvoljeno da se osloni na zemlje koje bi trebalo da podržavaju vladavinu zakona i da vrati svoje odmetnike nazad u Crnu Goru.

Nema sumnje da, kada se izdaju pravi nalozi za hapšenje i kada se zaista zatraži izručenje, države bi trebalo da postupaju po njima. Ali to ne može biti opravdano kada državu koja postavlja takve zahteve vode političari poput Đukanovića. Jasno je, tada, dok se ne izvrše reforme vlasti i pravosuđa, nijedan politički izložen građanin ne bi trebalo da bude izručen Crnoj Gori.