Mlada i atraktivna muzička zvezda Milica Pavlović retko govori o emotivnom životu, a na pitanje kako održava vezu na daljinu sa vaterpolistom Nikolasom Saveljićem i da li je zamaraju putovanja Srbija – Crna Gora, kao i kad će svadba, kroz smeh kaže:
– Doći će sve u pravo vreme. Sve ide kao po loju!
Milica je uplovila u glumačke vode i tumači glavnu ulogu u seriji “Pevačica”, a kako kaže, sreću i ogromno uzbuđenje oseća od dana kada je dobila scenario.
– Mislim da ovu situaciju nisam nikada pričala. Nakon prvog kastinga dobila sam prvo da potpišem ugovor o poverljivosti i stigao mi je scenario uz koji je pisalo: “Ako ti se dopadne uloga tvoja je, čitaj lik Ivane”. Bilo je to oko 22 časa, kad sam krenula da čitam i pročitala sam sccenario u dahu, kroz par sati, nisam stala. To me je prvo kupilo, džaba sve ako mi se ne dopadne cela priča. Dopao mi se lik Ivane Lazić, tada napišem: “Dopada mi se jako scenario, ali lik Ivane je na svakoj stranici”, na šta mi stiže poruka sadržine: “Ivana Lazić je glavna uloga, ti si je dobila!” Ta sreća, otvaraju mi se novi kreativni vidici i nova prilika za novi rad, novo polje u životu, nešto što je od velikog značaja. Zaista, rediteljska palica Gage Antonijevića, Miloša Kodema, Nataše Drakulić, se ne dešava dva puta u životu. Dešava se jednom, još glavna uloga, ogroman teret na leđima mi je bio i ogromna sreća – priča pevačica i otkriva da li se suočila sa tvrdnjama da je ulogu dobila preko veze i da je nije zaista zaslužila:
– Te stvari mi se jesu motale po glavi naravno, ali onda sam kad se pogledam u ogledalo shvatala da ne može niko ništa da kaže. Bila sam dva puta na kastingu, danonoćno sam učila scenario, pored časova glume koje sam dobila od produkcije sam išla i na privatne časove glume, ustajala sam u 4 ujutru, ostajala sam ceo dan, ubačena sam u vatru i sa takvom postavkom glumaca, sa takvim imenima, susrela sam se sa nepoznatim. U tom momentu sam shvatila da moram da živim život i lik Ivane Lazić i da zaboravim ko sam i šta sam. Kad se upali kamera moram da znam, koja scena je snimana pre ove i u kom raspoloženju je bila Ivana, šta je bilo veče pre. Moram stalno da se vraćam unazad i da radim na sebi, a ono čega sam se stalno držala tokom svoje karijere je da ne može niko da mi kaže “Ja sam ti nešto završio”.
Milica je tokom odrastanja najveću podršku i vetar od leđa dobijala od bake i deke, danas je ponosna na detinjstvo i odrastanje na selu, a kako kaže, divne uspomene često prepričava sa prijateljima.
– Baš sam bila kod drugarice u Nišu koja mi je drugarica iz srednjoškolske klupe. Pričale smo na temu toga koliko je bitno što smo imali osnove kakve smo imali, u mom slučaju to su baka i deka. Prisećali smo se kako je bilo, nisam imala nižu muzičku školu, a poželela sam da upišem srednju i morala sam da polažem diferencijalne ispite, tu razliku, i da brže naučim to što su oni učili šest godina. Bio je i taj famozni momenat dolaska u srednju školu i kad u hodniku nekako u pogledu tražiš da te prihvate. Dete si sa sela, sve su to gradska deca i poznaju se šest godina unazad, nekako sam bila nova, a imala ljubavi za sve, bila druželjubiva i komunikativna. Pričali smo baš o tome da je jako bitno kako se postave ti temelji. Ja kažem, ono što su mene baka i deka naučili je jako važno, počev od toga da ko god prođe pored kuće kažeš mu dobar dan, dobro jutro, da kad dođe majstor pitaš ga da li želi nešto da popije – kaže ona i dodaje:
– Kada sam došla u Beograd kasnije bio mi je šok da kada nekom u zgradi kažem dobar dan, on mi ne uzvrati. Majstor kada dođe ja ga pitam šta će popiti i ponudim ga, on se iznenadi i ustručava, kaže: “Pa to ovde niko ne pita!”. Kako ne pita, pa vi ste žedni, možda gladni, sve što se ima na stolu iznese se. To odrastanje na selu, sa bakom i dekom, te vrednosti koje sam pokupila od njih, to je neprocenjivo, nešto što i te kako fali novim generacijama jer žive u instant vremenu i odrastaju sa tim da vide mamu i tatu koji su se izborili za normalne funkcije i imaju normalne plate na državnom niovou, a sa druge strane gledaju Instagram publiku gde neko za jedan post dobije par hiljada evra. Sad se oni nalaze u tom raskršću, šta trebam da radim, gde trebam da idem? Da li da biram ovaj lakši put ili da gledam primer mame i tate.
Pavlovićeva otkriva da je vredno radila i trudila se kako bi uspela da izgradi karijeru, i ponosna je što niko ne stoji iza nje:
– Ne bih mogla da podnesem da mi neko sutra kaže: “Pa da mene nije bilo ti ne bi dobila ulogu, ti ne bi bila gde jesi, ne bi imala ovu pesmu”. Ne, da mene nije ja ne bih sedela ovde. Mog talenta, mog rada i truda. To se trudim da prenesem i na publiku koja me sluša. Poenta je da iskonski izvučete iz sebe i da ste srećni sami sa sobom. To kad vam neko otvara vrata možda bude na duže staze, možda bude kratko. To je sigurno lakši put, al moje je slađe.
