Iako je prvobitno mislila da je amfiteatar Fakulteta za fizičku hemiju pravo mesto za nju, vrlo brzo je shvatila da je scena ipak mesto na kome se oseća kao kod kuće. I danas je prepoznaju po ulozi fatalne lepotice Ivone iz serije “Bolji život”. Milica Milša poslednjih dana je u centru pažnje zbog sjajne uloge Ade Kanački u novoj seriji “Igra sudbine” za koju je scenario pisao njen suprug Žarko Jokanović.
Ovaj par, koji na srpskoj javnoj sceni važi za jedan od najskladnijih, uživa u prilici da sarađuje zajedno, a ta fenomenalna energija koju nose gde god se pojave osetila je i publika.
– Igram Adu Kanački. Ona je hrabra, mudra i pametna žena koja ne da na sebe i na svoje. Iako vrlo bogata, socijalno je veoma osvešćena, bori se za prava radnika. Ima jedna rečenica koju ona izgovara, a koja je lajtmotiv njenog lika. To je nešto što bih i ja potpisala i stala iza tih reči: “Za dve stvari ujedam kao ris: za porodicu i za pravdu.” Ada se nikada ne predaje i čini mi se da je to razlog zašto je narod toliko voli i identifikuje se s njom. Svi želimo pomalo da budemo kao ona, da imamo neke njene osobine. Svi se divimo takvim osobama u okruženju. Prija mi da budem u njenim cipelama. I sama imam neke slične osobine sa njom, ali ipak, ona ima jednu jačinu koja privatno meni nije svojstvena – ispričala je Milica.
Obrti i misterije
Scenario nastaje u njenom domu, ali, kako kaže, ona nema nikakav uticaj na tekst.
– Samo Žarko zna šta će se desiti sa svim likovima. Ne znam i ne mešam se u scenario. Moje je samo da čitam i uživam. Kada Žarko završi epizodu, on meni pošalje tekst na mejl, a onda uživam. Kada dobijete scenario nove epizode, to je kao kad čitate neki zanimljiv roman u nastavcima. Jedva čekate da pročitate šta će se desiti sledeće – kaže Milica.
Žarko se nadovezuje da u početku, dok je pisao scenario, nije znao ko će igrati koji lik, ali se nadao da će Milica igrati Adu, majku čije je dete zamenjeno na porođaju.
– Jednostavno sam je video u toj ulozi. Tako se i desilo. Publiku očekuje mnogo uzbuđenja. Svi likovi koje imamo u seriji su ljudi iz svakodnevnog života, svuda su oko nas. Ova serija je od samog početka zabeležila rekordnu gledanost. Ona je jedan fenomen jer je obuhvatila publiku od 7 do 107 godina. Nju podjednako gledaju i mladi i neka srednja generacija i stariji ljudi. Oko nje su se okupile porodice, diskutuju, razmenjuju stavove i razmišljanja. Serija je podstakla ljude na razmišljanja o našim emotivnim odnosima, bilo ljubavnim, bilo porodičnim, ili o odnosima roditelja i dece…
Serija je prepuna emocija, od tuge i plača do urnebesnog smeha. Ima mnogo obrta, ima i nekih elemenata trilera, zabune, misterija. Serija ima dinamiku, i mislim da to drži pažnju. Raduje me saznanje da mnogo mladih voli da je gleda. Oni možda uz pomoć nje mogu malo bolje da razumeju sebe i ljude iz svoje okoline, a onda već kao autor stičete utisak da ste učinili neko dobro delo. Postoji dosta stvari koje možete kvalifikovati kao smisao života. A jedna od njih je svakako osećaj da ste učinili dobro delo. Za mene je taj osećaj veoma važan – rekao je Žarko.
Omiljena i u Cirihu
Kako kaže, poslednjih dana javlja mu se dost naših ljudi iz svih krajeva sveta, od Australije i Floride do Švajcarske i Nemačke.
– Nema zemlje odakle nam se ljudi nisu javili. Dobio sam božanstvenu poruku od jedne gospođe. Pronašla me je na Fejsbuku. Pisala mi je da se serija gleda u Kantonalnoj bolnici u Cirihu i kako se komentariše. Jedna Bosanka svojoj doktorki Nemici iz epizode u epizodu priča šta se dešava. Onda je jednog dana nestalo interneta, pa se nije mogla gledati serija, pa su oni zvali nekoga u Beogradu da im prepriča epizodu. Piše ona meni: “Tako, moj Žarko dragi, bolnica u Cirihu iz kafu i čaj prepričava radnju serije. Da li su Srbi, Bosanci ili Švajcarci, nije važno, svi uživaju.”
– Meni je to predivno da čujem. Za naš narod koji živi van granica Srbije je važno reći da mogu seriju pratiti i online. Sve epizode nakon emitovanja se pojavljuju na sajtu TV Prva, tako da svi mogu da gledaju – ispričao je Žarko.
Kad ne rade, najviše uživaju da provode vreme sa sinom Antonijem, koji je ujedno i njihov najveći kritičar.
– On je uspešan momak. Vrlo je realan i objektivan i njegove sugestije su mi veoma dragocene. Predvideo je uspeh ove serije. On ne živi sa nama, pa mi nedostaje i volim da s njim razgovaram kad god za to imam priliku. Ne viđam ga onoliko često koliko bih voleo. On je beskrajno pametan momak i uživam u razgovoru sa njim na sve teme. To me opušta i pričinjava mi ogromno zadovoljstvo – iskreno će Žarko.
Podrška bez granica
Milica se nadovezuje da je ponosna na Antonija, i priznaje da joj i danas nedostaje iako je samostalan već pet godina.
– Sin od dvadesete godine ne živi sama i period navikavanja mi je bio težak. Osetila sam se beskorisnom. Ali on je nama skoro priznao da je i njemu prvih nedelju dana bilo veoma teško. Shvatio je da ako ne skuva, neće jesti, ako ne skloni za sobom, niko to neće pomeriti. Ali je onda uvideo neke druge čari samačkog života, pa sada stvarno uživa u tome. Ali, naravno, on je i dalje i te kako prisutan, uživamo u zajednički provedenom vremenu – priča Milica.
Njih dvoje su u braku više od 20 godina, i kako kažu, ne znaju koji je recept za idiličnu zajednicu.
– Nema pravila kako očuvati skladan brak. Da ga ima, onda bi se izdavao recept i niko ne bi imao problema. Morate da nađete nekoga ko vam je blizak, s kim možete da trčite maraton, a ne sprint. Meni ovaj gospodin odgovara i ne bih ga menjala – kaže Milica.
Žarko ističe da su jedno drugom motor i pokretačka snaga.
– Podrška smo jedno drugom. Mi smo dobar tim, u sve to uz mnogo ljubavi, razumevanja i tolerancije donosi jednu zdravu normalnu porodicu. Veza nije nikakvo nadmudrivanje, nadigravanje, nije hladni rat, ona je jednostavno iskrena, otvorena. Kad sam s Milicom, to mi je kao da sam sam sa sobom. Ona je moje prirodno stanje. I ja njeno – zaključuje Žarko.
Umalo fizičar
– Upisala sam francuski jezik i književnost, fizičku hemiju i glumu. Francuski jezik mnogo volim, i želela sam da budem profesorka, mislim da je to divno zanimanje. Fizičku hemiju sam upisala jer sam volela hemiju, a i zato što je moja najbolja drugarica to upisala. Mi smo želele da studiramo zajedno. Ali sam odmah odustala. Kada sam videla profesora negde tamo kao mrlju u daljini u amfiteatru, i nas hiljadu studenata, ja sam njoj rekla: “Suzana draga, dalje ideš sama, mene ovde više neće biti.” Odmah sam shvatila da to nije za mene. Želela sam nešto intimnije, drugačije. Nisam mogla da se odlučim između glume i francuskog. Pitala sam mamu kako ću ja znati šta da studiram, a ona mi je rekla:” Kad uđeš na fakultet, ti vidiš gde se osećaš kao kod svoje kuće, to ćeš zavoleti, to ćeš i završiti”. Tako je i bilo.
“Izabrala” profesora
– Studentski dani su lepe uspomene. I dan-danas kad sretnem svog profesora, ja mu kaže da sam ja prvo izabrala njega, pa tek onda on mene. Nekoliko meseci pre prijemnog, na Akademiji se održavaju konsultacije za potencijalne buduće studente. Tamo sam videla Boru Draškovića, popričala sa njim. Meni se on dopao kao profesor i intelektualaci odlučila da dođem kod njega baš na prijemni ispit. I onda je on izabrao mene na prijemnom. Studije su bile divne, bili smo kao porodica. Učionica je bila naša porodica. Volim tu bliskost, ušuškanost. Pamtim kako sam se divno provodila sa Sandrom Bugarski, koja je bila u drugoj klasi, ali smo se često viđale na Akademiji i družile. Jednom su ljudi pitali konobare šta mi to pijemo pa smo tako vesele. A mi smo pile samo kiselu vodu – seća se Milica.
U društvu velikana glume
– Mnogo sam dugo u ovom poslu, pa ne znam ni kako je sve počelo. Kao devojčica sam snimila filmove “Tren”, “Drugarčine” i “Berlin kaput”. Sećam se snimanja “Drugarčina”. U jednoj sceni, ja sa Pavlom Vuisićem izlazim iz kuće i nosim poslužavnik sa vodom i slatkim, a tu se pojavljuju i Lane Gutović i Beba Lončar. Oko mene sve velika glumačka imena, a ja samo idem i razmišljam kako da ne ispustim taj poslužavnik. Posle, tokom srednje škole sam kao član Udruženja manekena učestvovala u sceni modne revije u “Tesnoj koži”. Reditelju sam se nešto dopala, pa mi je dao i neku malu ulogu. Eto, ostale su neke slike, neke uspomene i uvek rado pogledam ta ostvarenja i prisetim se tih dana – ispričala je Milica.
Tajna prezimena
Mnogi misle da je Milša prezime ove lepe glumice. Ipak, njeno pravo prezime je Isaković.
– Milša je moj nadimak koji mi je mama nadenula kad sam imala godinu dana. Posle toga, niko me nije zvao Milice. Kada me neko oslovi punim imenom, znači da sam nešto zgrešila. Ipak, volim svoje ime, dobila sam ga po svojoj baki. A Milša je moj pseudonim po kome me svi prepoznaju – ispričala je Milica.
Pozorište je magija
Iako Milicu svi znaju po popularnim televizijskim ulogama, ona je veoma aktivna u matičnom Beogradskom dramskom pozorištu.
– Pozorište je magija, neprestana čarolija. U teatru se gine. Tamo se ostavljaju i duša, i telo, i kosti i sve… Snimanja su elegantna, lakša. Iako radim dvanaest sati, za mene je to odmor u odnosu na pozorište. Ne mogu reći da više volim pozorište ili filmove i serije. Uživam uvek najviše u onome što trenutno radim. Kad god nešto radim, čini mi se da mi je to najlepše. Volim sve svoje uloge, a one koje mi se nisu dopadale, nikada ih nisam ni prihvatila – kaže Milica.
