Mada joj je ostalo svega mesec dana do porođaja, glumica Milica Janketić profesionalno je još uvek vrlo aktivna. Donedavno je čak igrala i u pozorištu, a lagano privodi kraju i obaveze koje ima prema svojim studentima na Akademiji umetnosti u Beogradu i Banjaluci.
Tvrdi da pedagoški rad voli jednako kao glumački i potpuno mu je posvećena, međutim uskoro će i s tim segmentom života na neko vreme morati da se pozdravi, jer prinova samo što nije stigla. Ona i njen suprug, inženjer elektrotehnike Dušan, nestrpljivi su da u naručje uzmu sina, a kako bi se na što bolji način uhvatila ukoštac sa onim što dolazi, glumica je nedavno krenula na pretporođajne psihofizičke pripreme.
Ako uzmemo u obzir da ste do polovine osmog meseca trudnoće igrali u čak dve predstave, možemo li da zaključimo da ste profesionalno vrlo pedantni i požrtvovani?
– Iskoristila sam maksimalno to što se u trudnoći osećam dobro. Radila sam kratko na seriji “Radio Mileva”, ali i “Aleksandru od Jugoslavije”, gde sam tumačila Crnogorku Vasiliju Vukotić. Budući da s očeve strane vodim poreklo iz Crne Gore, bilo mi je zadovoljstvo da je igram. Geni su čudo (smeh). Takođe sam privela kraju rad na petoj sezoni projekta “Ubice mog oca”, a do pre neki dan sam igrala i u predstavama “Ima nešto što bi trebalo da znaš” u Pozorištu na Slaviji i “Cimet i vanila” u Akademiji 28. Interesanto je da se taj komad inače izvodi u restoranu “Polet” i da publika po pet-šest puta dolazi da ga gleda. Osim rada u teatru, na filmu i serijama, držim časove u školici glume u „Dadovu“, sinhronizujem crtaće, a na sve to predajem scenski govor na dva fakulteta.
Uskoro ulazite u deveti mesec. Kada planirate da konačno odete na trudničko bolovanje?
– U junu, ako se ne porodim pre toga (smeh).
Otkrili ste nam da čekate dečaka. Da li ste već odabrali ime za njega?
– Nazvaćemo ga Mihajlo po mom pokojnom ocu. Volim to ime, jer ima divno značenje – ko je kao Bog. Lepo je da mi sin nosi ime po dedi.
Da li vam je žao što otac nije poživeo dovoljno dugo da upozna unuka?
– Podrazumeva se da mi je žao što nije tu. Ne prođe nijedan trenutak da ne pomislim na njega. Divno bi bilo da moje dete može da odrasta uz deku, međutim, na neke stvari nije moguće uticati. Svi u porodici ćemo se potruditi da Mihajlo dedu upozna na druge načine: kroz filmove i serije, porodične albume i sećanja… Potrudiću se da od samog početka, na ovaj ili onaj način, bude prisutan u njegovom životu.
Imate li već sad stav kako ćete se postaviti prema odgoju i vaspitanju sina? Da li ćete pratiti savete svoje majke ili možda sestre Ive, koja ima dvoje dece?
– Pomoć ću im tražiti, to je sigurno, i nadam se da će se svi u porodici uključiti u Mihajlov odgoj. To, međutim, ne znači da ću sve instrukcije slepo pratiti. Baš naprotiv, vodiću se osećajem. Iz godine u godinu se sve toliko menja. Danas je u redu nositi povoj oko stomaka, za godinu dana već nije i tako ukrug. Što se vaspitanja tiče, ne usuđujem se da pričam napamet. Najgori su mi oni koji tvrde da će biti strogi roditelji, a onda ih dete smota tako da ne znaju gde se nalaze. Potičem iz velike porodice, stoga jedino što trenutno znam jeste da želim da mi sin odrasta uz braću i sestre. Vodim se onim da gde ima za jedno ima i za troje ili četvoro. Rado se sećam mojih druženja s Markom, Ivom i Radomirom, letovanja u Crnoj Gori. Svake godine, kada se završi pozorišna sezona, odlazili smo u tatino rodno mesto gde imamo vikendicu. Svi moji odmori vezani su za to mesto. Često bi, doduše, umeli da odemo i do primorja kada tata ima predstavu. Umeo je da se odrekne honorara kako bi nas poveo sa sobom. Znali su da nam dođu i rođaci i prijatelji… Kuća nam je uvek bila puna. Volela bih da moje dete to sve iskusi.
