Sve su sudbine i priče srpskih doseljenika naizgled slične, ali ipak i jedinstvene i različite. Svaka priča je za sebe, bez obzira da li govori o lažnim nadanjima i snovima, o nostalgiji za rodnim krajem, o razočarenjima ili pak o radostima i uspesima. Danas vam predstavljamo jednu takvu nenadanu sudbinu i uspešan put jednog srpskog pilota kome je život odredio da se skrasi u Kraljevini Danskoj. Ime mu je Mile Gušatović. Rođen je u Ljubičevcu, selu nedaleko od Kladova, u istočnoj Srbiji i kako sam ponosno ističe, potiče iz obične seoske porodice.
– Imao sam oko 12 godina i u to vreme bilo je popularno čitati magazin “Zabavnik”. U jednom izdanju napisali su opširnu reportažu o Vazduhoplovnoj vojnoj školi u Mostaru, o kandidatima za borbenog pilota. Oduševljen slikama i tekstom, to je ostavilo veliki utisak na mene, pošto se i dan danas sećam slike dečaka kako visi naglavačke u metalnom krugu sa raširenim rukama i nogama. Tu spravu sam odmah probao kad sam došao u Mostar, ali ništa od toga nije bilo pošto sam bio previše nizak. Zavideo sam drugarima koji su to mogli – opisuje Mile svoj životni put. Dodaje da nakon toga par godina nije imao nikakav kontakt o pričama u vezi pilota, ali da je to ipak stajalo duboko urezano u njemu.
– Provedoh lepo detinjstvo na selu i nije mi to padalo nimalo na pamet sve do kraja osmog razreda. Tada je škola po prvi put zaposlila pedagoga sa idejom da nam pomogne oko bilo kojih problema koji imamo u školi ili izvan nje. Gospođa Lelica, je bila jako visoka rastom, pogotovu za mene koji sam bio samo metar i po visok. Mene je posebno obožavala. Ne znam zašto. Osim dobrih ocena i vladanja, možda zbog toga što sam bio najmanji u razredu, a bio sam i puno aktivan u van školskim aktivnostima. Najbolje sam se snalazio u sekciji ” Šta znaš o saobraćaju”, žongliranju i biciklom. To mi je tako dobro išlo da sam predstavljao školu na regionalnom takmičenju u Sokobanji, gde mi je malo nedostajalo da nastavim takmičenje na Saveznom nivou tadašnje Jugoslavije. Tada sam naučio važnu životnu lekciju, a to je da ma koliko bio samouveren i najbolji možda ipak postoji i neko bolji od tebe – kaže Mile.
To rano iskustvo, kako dodaje, pratilo ga je tokom celog školovanja, a i dan danas kad mora da ide na provere za produženje letačke dozvole.
– I tako jednog dana pred kraj osmog razreda, naša draga Lelica počela je da nas proziva jednog po jednog na razgovor i savetima o budućem školovanju, i uopšte o planovima u daljem životu. Mene je zadnjeg pozvala na razgovor i ne znam odakle joj ideja da baš mene savetuje da se školujem za oficira. Tog razgovora se sećam kao da je juče bio. Na samu reč oficir, odmah sam reagovao negodovanjem. To me podsećalo na reči mog dede Vojislava “nemoj nikad da budeš pod opasačem”. Tako da sam odmah rekao da me to ne zanima, ali je ona insistirala da saslušam do kraja, koja zanimanja vojska nudi. Ona je to čitala sa jednog plakata gde je vojska raspisala konkurs za vojne škole. I tako ona redom: Vojna škola za lekare, za oficire kopnene vojske, za pilote i ja sam prosto “blokirao” na njenu reč “pilot”. U trenutku su mi prošle sve slike iz “Zabavnika” kroz glavu i zaboravio sam na dedine reči o vojsci – priseća se kroz osmeh Mile.
Naglašava da je osećaj bio toliko jak i da ga je tokom celog školovanja pratila ta ogromna motivacija koja mu je pomogla da prebrodim najteže trenutke i prepreke na putu da poleti u plave visine.
Instruktor letenja
Mile kaže da je nakon osnovne škole upisao gimnaziju u Kladovu, jer je zakasnio za jedan dan sa prijavom na konkurs za pilota. Međutim ipak je završio akademiju, a kasnije je kako dodaje saznao da se tada za jednu generaciju pilota polaznika, prijavilo oko 12.000 kandidata iz cele Jugoslavije.
– Na kraju akademije iz moje klase, uspešno školovanje završilo je samo nas 69 pilota. Osim što je bio trnovit, to je u isto vreme bio i najlepši period našeg života. Puno druženja, prve ljubavi, bili smo izmešani iz svih krajeva Jugoslavije, preseljavali se puno puta tako da smo ostavili deo sebe u svakom mestu. Nakon završetka akademije, doškolovao sam se za instruktora letenja i iškolovao 4 generacije novih pilota – zaključio je Mile.
Porodica
Ratni događaji devedesetih godina prošloga veka, promenilI su Miletovu sudbinu i on je odlučio da svoj put potraži van vojske, a to mu je bila jedna od najtežih odluka u život
u.- Posle napuštanja vojske, upoznao sam moju buduću suprugu Slađanu i tako me je put odveo do Danske. Skrasio sam se sa porodicom u ovoj skandinavskoj zemlji i supruga mi je podarila troje divne dece: Stefana, Julijana i Nataliju.
