Kad se čoveku na selu “pokvari” metalna alatka, raonik, ašov, sekira i slične stvari, on se danas nađe u problemu.
Treba mu kovač, a odavno ih, uglavnom, nigde nema, ili su vrlo retki. Tu meštani lozničkog sela Trbušnica nemaju brige, jer čim se nađu u takvoj vrsti nevolja znaju šta im je činiti. Odu do svog kovača Milinka – Mike Radojevića koji, iako je zagazio u osmu deceniju, i dalje radi u svojoj kovačkoj radionici i za svaki ‘kvar” nalazi rešenje.
Jedini u okolini
Kovačka vatra se raspali na jedan okret dugmeta jer sad sve radi elektrika, priča Miko koji je kao dete pomagao ocu tako što je održavao “vatru na nogu”, odnosno na kovački meh. Ono što se nije promenilo su čekić i nakovanj bez kojih posla nema. Onako kako je to nekada radio njegov deda Tikomir, koji je bio kovač i kolar i pravi gazda sa dvadesetak radnika u radionici, pa onda otac Milovan, tako i Milinko, koji je kovačnicu nasledio pre nekoliko decenija, danas kuje i sa pune 72 godine.
– Nema, nažalost, više toliko kovača, pa ovaj lepi, stari zanat polako nestaje. U Trbušnici sam jedini, a koliko znam, i u široj okolini. Ima ih još u ponekom lozničkom selu, ali neki kuju ograde i kapije. Promenila su se vremena. Pre sam mnogo potkivao konje, radio sam u lozničkom FAK-u i kad dođem s posla kući dočeka me puna avlija konja. Sada su u celom selu ostala dva para. Posao se sveo na popravljanje poljoprivrednih alatki, u ovo doba godine mnogo mi donose sekire jer se seče šuma. Alat se ne pravi kao nekada da dugo služi, nego je to serijski, na veliko, a materijali slabi, pa eto meni posla. Donose ljudi šta god im treba, pa se sredi – kaže Milinko.
Radojević je u svojoj radionici objasnio i kako se danas radi.
– Najpre moram da raspalim vatru i zagrejem sečivo sekire. Zatim sečivo uhvatim dugim mašicama koje držim u jednoj ruci. Sečivo prinesem nakovnju, pa drugom rukom dohvatim čekić i njime udaram – kaže Milinko.
Precizni udarci
A udara odmereno, precizno, baš kao čovek koji je te pokrete izveo bezbroj puta. Vešto, tačno gde treba i tačno onom jačinom koja je potrebna. Onda vrelo sečivo uroni u hladnu vodu, pa se radionica začas ispuni dimom.
Dok je reporter “Vesti” bio u Milinkovoj radionici, stigao je i komšija čijoj sekiri je bila potrebna kovačka ruka. Zbog toga se Miko lati posla. Lete varnice, odjekuju udarci čekića, a kovač iskusnim pokretima radi svoj posao, čuva stari zanat da živi u Trbušnici koja ima sreće da i u trećoj deceniji 21. veka ima svog kovača za razliku od mnogih srpskih sela gde je na nakovanj pala paučina, a u kovačnici zavladala tišina. U Trbušnici to nije slučaj jer tu je Milinko – Miko Radojević.
Odrastao u kovačnici
Radojević za sebe kaže da je odrastao u kovačnici jer je od detinjstva pomagao ocu i ujedno učio zanat. A, dokle će biti pored nakovnja, to ne zna. Kada konačno ode na zaslužen odmor, posao će verovatno nastaviti sin Zoran, jer, kako kaže, “ako to ne učini, šta će komšije i prijatelji, osta selo bez kovača”. Tako će Trbušani, po svemu sudeći, i ubuduće imati kome da se obrate da “oprave” poljoprivredne alatke. I ne samo to, jer ovde donose i iskrivljene felne koje jedino Miko može da dovede u red.
Tri nakovnja
Miko u radionici ima tri nakovnja. Jedan je dobio od strica, drugi je kupio sam pre skoro četiri decenije, a treći mu je ostavio otac, odnosno deda i star je više od jednog veka. Taj dedin nakovanj ima 45 kilograma, ali je za potkivanje konja bio neodgovarajući, kako kaže Miko, pa je onda on kupio drugi tridesetak kilograma teži, koji i danas koristi, a dedin čuva.
Crveno slovo svetinja
Radojević kaže da je najvažnije da kovač poznaje materijale s kojima radi i da zna da okali.
– Ako dobro ne okališ, piši propalo. Nema tu mnogo mudrosti, svako može da bude kovač. Ja kažem, i bilo šta drugo, samo je uslov da to hoće i da ima dobru volju. Kovački zanat nije lak, ali kada voliš ono što radiš, ništa nije teško. Ne treba tu ni neka posebna snaga, učiš, radiš i kroz praksu se usavršiš. Posle, ako si dobar majstor, to se pročuje i uvek ima posla. Meni je i dalje dan kratak. Uvek imam nešto da radim, dolaze ljudi i vikendom, treba im nešto hitno, tako da radim cele godine osim na crveno slovo. Tad ne diram čekić – kaže vremešni kovač.
