Dugo i pomno skrivana tajna objavljena danas kaže da se izbeljujuća patina gomila na Mikelanđelovim likovima još od 2010. godine, i da je odmah tada započeta istraga. Patinu nije bilo moguće videti sa tla (kapela je visoka 21 metar) ali su ekspertize izbliza pokazale čitave sektore fresaka pokrivene puderastom patinom koja je freske prekrila slojem nalik na ispucalu šećernu glazuru.
"Pitanje više nije samo estetsko; sada se radi o integritetu samog umetničkog dela", rekla je Vitorija Ćimino, šefica Departmana za konzervaciju Vatikanskih muzeja.
Muzej ostaje otvorenŠef vatikanskih muzeja Antonio Paoluči isključio je mogućnost zatvaranja kapele, ali je naglasio da je broujka od 6 miliona posetilaca njen godišnji limit koji se ne može prekoračivati. |
Nagađa se da se radi o nanosima kalcijum karbonata i kalcijum bikarbonata, za koje se veruje da potiču od povišenog procenta vlage i ugljen dioksida koji prolaze kroz porozne gipsane zidove slavne tavanice.
Ulderiko Santamarija, šef muzejske laboratorije za restauraciju, kaže da je patina lako uklonjena i da dalja oštećenja nisu mogla da budu uočena. Ali zvaničnici upozoravaju da toliki nanosi kalcijuma mogu ipak trajno da ugroze oslikane zidove u kapeli u kojoj se, pored svakodnevniog samita ljubitelja umetnosti iz celog sveta, održava i konklava za izbor svakog pape koji je u poslednjih 500 godina stolovao u Vatikanu.
Vatikanski zvaničnici su nedavno, pri puštanju u rad novog ventilacionog sistema koji je zamišljen da smanji vlagu koju produkuje 6 miliona posetilaca godišnje, rekli da će taj sistem sprečiti potencijalna oštećenja. Ali su tada zatajili da je šteta već pričinjena i da je sistem zapravo i uveden da bi se takva šteta anulirala.
Santamarija je potvrdio, međutim, da studije pokazuju da je patina površinska i da se nije pomešala sa originalnim Mikelanđelovim bojama, te da stoga same freske nisu oštećene.
Zvaničnici su objavili da je veliko – i kontroverzno – čišćenje Sikstinske kapele, završeno 1994, koje je tavanicu oslobodilo vekovnih naslaga voska, prljavštine i dima, verovatno uklonilo nevidljivu barijeru koja je postojala između površine fresaka i okolnog vazduha, što je omogućilo gomilanje patine.
Dodali su, međutim, da je glavni krivac za sva oštećenja broj ljudi koji godišnje prođu kroz kapelu koja je malena za toliku posetu, jer je pri izgradnji zamišljena za privatne odaje pape Siksta Četvrtog, po kome je i ponela ime.
Velika restauracija je bila i ostala kontroverzna jer su posle nje freske zasijale novim sjajem, i donekle izmenjenih boja, za koje neki govore da više nisu originalne Mikelanđelove, slavne po svojoj toplini tonova i smeđoj gami, dok drugi zastupaju stanovište da su upravo boje koje su posle 500 godina izronile na površinu – one prave.
Mikelanđelo Buonaroti, počevši da 1508. godine oslikava, po narudžbi pape Julija Drugog, tavanicu kapele, eksperimentisao je sa bojama isključivo po diktatu svog genija, a specijalnu mešavinu nikada nikome nije otkrio, tako da se ni dan danas ne zna pravi sastav veličanstvene kompozicije koja zahvata 9 sektora tavanice, i odgovarajuće lunete po uglovima.
