Ono što se prvo ugleda kada se izađe sa železničke stanice u Vićenci jeste prostran i lep gradski park kojim se Vićentinci ponose.
Mnogi naši ljudi pamte taj park jer su se tu odmarali, nalazili, sastajali kad bi dolazili na železničku stanicu da kupe jedini list na srpskom jeziku “Vesti”, pošto je stavljeni embargo na naše živote zabranio svaku dodirnu tačku sa domovinom. To veoma dobro pamti i potpisnica ovih redova, kada smo svi s nestrpljenjem čitali šta se događa u tim ratnim godinama u otadžbini. Bila su to mračna i teška vremena, kojoj se nerado sećamo.
Park Kampo Marcio (Campo Marzio) bio bi i dalje ponos Vićence da se nisu vremena promenila i da sa prilivom stranaca sa svih meridijana nisu počeli da se menjaju pogledi na život i društvo. Tu su počeli da se sastaju preprodavci droge i narkomani. Neprestani nemili događaji – tuče, nasilje i međusobni krvavi obračuni dilera – udaljilo je žitelje ovog malog grada od uživanja u bajkolikom zelenilu. Jednostavno, park je postao stecište nemilih situacija, pa se uveče retko ko usudi da prođe, a kamoli da sedne na klupu da predahne i uživa u lepom prizoru. Niko nije dovoljno hrabar da rizikuje svoju sigurnost.
Policija i karabinjeri moraju često da intervenisu, nekada su i nadzirali i kontrolisali neprekidno park. Prošla su ta mirna vremena kad je park bio na dobrom glasu. Moglo bi se reći da se javlja i netrpeljivost prema određenoj kategoriji stranaca. Vićentinci su promenili svoje stavove i poglede na migrante, jer današnji novopridošli stranci se razlikuju od naših migranata pre trideset i kusur godina. O pridošlicama sa Balkana niko nije brinuo, nikakve pomoći nije bilo niotkuda; nije bilo besplatnog smeštaja po hotelima ili drugim objektima koje država sada obezbeđuje današnjim izbeglicama. Jednostavno, migrantima se pruža pomoć države, ali ih autohtono stanovništvo ne prihvata i javljaju se negodovanje i netrpeljivost prema njima. Mnogi od njih se bave nedozvoljenim radnjama. Naravno, stanje se ne može potpuno generalizovati, kao što kaže italijanska poslovica: Ne može se od sve trave napraviti jedan snop. Kad će park ponovo postati mesto za uživanje, to sada ne znamo. Nadamo se vrlo brzo.
Lopata prehranjivala porodice
Migranti sa Balkana, čim bi stigli u Vićencu, kopali su i rukama i nogama, što se u narodu kaže, da se dohvate lopate na nekom gradilištu kako bi prehranili porodicu koja je ostala u domovini i čiji životi zavise baš od te lopate na nekom gradilištu u Italiji ili od rada u nezdravim uslovima u nekoj kožari. Ništa se nije odbijalo – sve se prihvatalo – samo da se radi i da se zaradi.
