Penzionisani protojerej stavrofor Milan Pejić nekadašnji paroh hanoverski bio je godinama arhijerejski zamenik tadašnje Eparhije srednjoevropske, a između ostalog i predsednik eparhijske komisije Crkva i društvo. U to vreme prota Pejić se u više navrata sretao sa patrijarhom srpskim Porfirijem (60), dok je on još bio student teologije, a potom i iguman manastira Kovilj. Pozvali smo protu i zamolili ga da se priseti nekih od susreta, a na umu smo pre svega imali predavanje o bolestima zavisnosti koje je Porfirije pre nekoliko godina održao u manastiru Presvete Bogorodice u Himelstiru, a s kojeg je za “Vesti” izveštavao i potpisnik ovih redova.
– Naši susreti nisu počeli u Himelstiru. Sretali smo se i ranije, a naši odnosi i susreti zasnovani su na činjenici da smo sveštenička lica i da smo odrasli u Čurugu. Išli smo u istu školu, ali se u to vreme nismo poznavali jer sam ja osam godina stariji. Patrijarh Porfirije (Prvoslav Perić) jeste rođen u Bečeju, jer je tamo porodilište, ali je njegova porodica, kao i moja, živela u Čurugu, u kojem i danas žive njegova majka i sestra koja je u našem mestu direktor škole koju smo obojica pohađali. Njega je bolje pamtila moja pokojna sestra jer su ista generacija. On je posle osnovne škole otišao u gimnaziju u Novi Sad, a zatim na studije u Grčku. Ja sam studirao u Diseldorfu, a prvi put smo se sreli u Hanoveru 1989. kad je s grupom studenata došao da me poseti. Čurugaši smo obojica, čuo je za mene, pa je došao da se vidimo. Čurug je mesto sveštenika. Sveštenik je i njegov brat, on je u Somboru, a u Čurugu je odrastao i vladika Fotije (Sladojević), danas episkop zvorničko-tuzlanski. U to vreme Fotije (60) je studirao u Erlangenu, pa je patrijarh posetio i njega jer su bili prijatelji – priča sveštenik Pejić navodeći da je Porfirija sledeći put sreo tek posle 12 godina u manastiru Kovilj.
– On je tamo bio monah, a zamonašio ga je vladika Irinej. U tom manastiru je kasnije postao i iguman. S njim je u manastiru kao monah boravio i vladika Andrej, danas episkop austrijsko-švajcarski. Oni su tada kao i danas bili prijatelji. Komisija Crkva i društvo, čiji sam predsednik bio, svake godine organizovala je konferencije o međusobnim odnosima između crkava i Crkve i društva. Konferencija se jedne godine održavala u Nemačkoj, najčešće u Berlinu, a druge u Srbiji, na Fruškoj gori. U to vreme Porfirija sam viđao češće, ali kasnije kad je otišao u Zagreb na dužnost mitropolita zagrebačko-ljubljanskog naši susreti su se proredili.
Sveštenik Pejić se ne seća svih datuma i redosleda događaja po godinama, ali se predavanja u Himelstiru ipak setio.
– Predavanje o kojem govorite održano je u martu 2014. u okviru trodnevnog seminara za svešteničko bratstvo Nemačke, a jedna tema bila je posvećena i lečenju mladih od bolesti zavisnosti – alkohola i droge). Patrijarh Porfirije je u to vreme bio iguman manastira Kovilj, episkop jegarski i vikar episkopa bačkog Irineja. On se specijalizovao za probleme bolesti zavisnosti, pa su se u manastiru Kovilj time bavili i lečili zavisnike. Postizali su dobre rezultate, za njih se čulo, a onda sam mu ja predložio da predavanje održi i u Himelstiru. Doveo je i jednog bivšeg zavisnika koji je pričao kroz kakve je muke prošao pre nego što je došao na lečenje u Kovilj.
Naš sagovornik navodi da je patrijarh Porfirije je pored crkvenih obaveza bio i društveno veoma angažovan. On se osim bolestima zavisnosti bavio i problemima verskih sekti, pa je predavanja na te teme nekoliko puta održavao i u Nemačkoj.
– Poslednji put sam ga sreo u decembru 2017. u Frankfurtu, kad je u Nemačku došao s delegacijom Sinoda. Tamo smo zajedno proveli dva dana. Prvi put kad odem u Srbiju, otići ću da mu čestitam. Obradovao sam se kad je izabran, jer je iz mlađe generacije i može mnogo da postigne – završava kazivanje patrijarhov zemljak koji se trudi da u nekoliko knjiga uokviri svojih 50 godina službe u Hanoveru.
Ima Božji dar
– Porfirije (Prvoslav Perić) će biti dobar patrijarh. Voditi Crkvu i sačuvati njeno jedinstvo težak je posao, ali će ga Porfirije uspešno obavljati, jer je mlad čovek s velikim iskustvom. On je u Zagrebu uspeo da uspostavi dobre veze s dobrim ljudima i poznatim ličnostima, a to je iskustvo koje će mu na dužnosti patrijarha dobro doći. On je dobar bogoljubac i čovekoljubac, a to ne može da se nauči. To može samo Bog da ti podari i ko taj Božji dar ima, on može svaku dužnost dobro da obavlja – uveren je Pejić.
Napustili ognjišta
– Čurug je pre Drugog svetskog rata bio veliko mesto. Za vreme rata bio je pod mađarskom okupacionom vlašću, a kad su posle rata nove opštinske vlasti proterale novodoseljene Mađare smanjen je broj stanovnika, pa je bilo mesta za nove doseljenike koji su uglavnom dolazili iz Bosne. Porfirijevi roditelji došli su iz okoline Dervente, a Fotijevi su iz okoline Banjaluke, jer su svoja ognjišta morali da napuste zbog gradnje vojnih objekata – opisuje prota Milan svoj Čurug u koji je došao kao petogodišnjak.
“Napadači” s bradom
– Kad me je u Hanoveru 1989. godine posetio tada student Prvoslav Perić, sada patrijarh Porfirije, došao je s grupom studenata bogoslovije koji su svi imali brade. Mlađi ljudi u to vreme nisu nosili brade kao danas, pa je jedan naš čovek pomislio da se radi o migrantima koji su došli da me napadnu. Pozvao je policiju koja je u našu malu, iznajmljenu crkvicu, vrlo brzo stigla. A onda kad je utvrđen identitet “napadača” sve se završilo smehom. Policija se nije ljutila zbog nepotrebne uzbune koju su iznenada dobili – seća se prota Pejić.
