– Uvek kad imam priliku dođem u manastir, jer se tu osećam duhovnije – kaže Ljubo Vasiljević, muzičar iz Hanovera.
Iz Hanovera je došla i Slađana Stević sa jedanaestomesečnom ćerkicom Milijanom , Marko Rađenović s celom porodicom i mnogi drugi, koji su i s vladikom Lavrentijem gradili ovu svetu kuću.
– Manastir mi je uvek nešto posebno – kaže Gordana Živković koja je sa sinom Milutinom, talentovanim matematičarem, došla iz 130 kilometara udaljenog Paderborna.
– Vaskrs i manastir za mene su uvek bili nešto što pripada jedno drugom. U manastir sam s roditeljima dolazila kao dete, a kad sam se posle udaje preselila, nastavila sam da dolazim i da se tu srećemo – kaže Nada Gvojić, sada Lazić, koja je iz 300 kilometara udaljenog Esena došla sa suprugom Milivojem i sedmomesečnim sinom Jovanom.
Nadini roditelji Nikola i Dušanka i brat Đuro stigli su iz tridesetak kilometara udaljenih Pajni i sreći nema kraja.
– Ne znam šta da kažem – presrećan je Nikola, a bez reči je ostala i baka Dušanka. Ona samo pokazuje unuka, a Jovan se ugnezdio u tatino naručje i bezbrižno gleda u nebo.
Ne treba grešiti dušu, tu su i domaći parohijani. Došao je i Marko Basara koji je sa suprugom Nadom, do njegovog zatvaranja držao manastirski restoran.
– Uvek rado dođem u manastir. Dosta sam tu godina proveo – kaže Marko.
Više radili nego slaviliLjubo Pilipović je oduvek bio desna ruka manastira, a to je i ostao. Na vaskršnju liturgiju došao je sa ćerkom Mirjanom, zetom Gojkom Karapetanovićem, i unukama Tijanom i Božanom. Tutori Božidar Erić i Marko Tešić i još nekoliko porodica uvek su tu da pomognu, pa su i na Vaskrs više radili nego slavili. |
