Mnogi Beograđani ne znaju da se na obodu prestonice, u prigradskom naselju Sremčica, nalazi hram Svete Trojice u kojem se prethodnih godina dešavaju mnogobrojna čuda: od upornosti verujućeg naroda iz celog sveta da pomogne svoju Crkvu – do čudotvornih izlečenja bolesnih!
Otuda je ova svetinja danas jedan od najlepših duhovnih centara u Beogradu gde se na jednom mestu nalazi i ogromno igralište za decu, najmoderniji parohijski dom nazvan Narodna sala, ali i velika biblioteka sa fondom od čak 25.000 knjiga.
Istovremeno, hram Svete Trojice je poznat i po moštima dva sveca: Svetog Nektarija Eginskog i Svetog Petra Koriškog zbog čega po izlečenje dolaze ljudi sa svih strana sveta!
O čudima i ovozemaljskim i onim božanskim govori Dejan Pajić, koji je sa rođenim bratom Živanom član Upravnog i Crkvenog odbora, ali i pri kraju studija Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta Beograd.
– Godinama Sremčica, mada ima više od 20.000 žitelja, nije imala svoju crkvu, pa su vernici odlazili u okolna naselja udaljena od tri do sedam kilometara. Daleke 1996. godine dobili smo blagoslov patrijarha Pavla da počnemo gradnju prvog pravoslavnog hrama u ovom mestu, ali sedam godina su trajali radovi, dok 2003. nije osvećen. Najveću zahvalnost dugujemo sadašnjem starešini crkve, protojereju stavroforu Miroslavu Stikiću koji je 2001. godine došao iz Johanezburga i preuzeo parohiju. Uz njegovu, ali i upornost svih parohijana od tada počinju da nam se, uz Božju pomoć, dešavaju samo lepe stvari – priča Dejan Pajić (34).
Na liturgiji stotine vernika
Dodaje da je na početku bilo dosta teško i sakupiti novac za izgradnju hrama, ali i okupiti verujući narod ispred nove bogomolje.
– Crkveni život do 2010. godine je bio dosta težak. Ipak, zalaganjem prote Miroslava narod je osnažen u veri počeo da dolazi, a hram Svete Trojice postao mesto duhovne sabornosti u kome je u najgore vreme korone na liturgijama bilo više stotina vernika, a za hramovnu slavu koja uvek pada 50 dana posle Vaskrsa i 10 dana posle Spasovdana, okupi se i više hiljada vernika – objašnjava dok nas vodi kroz veliko dečje igralište.
– Kada smo sazidali crkvu, prota Miroslav je 2005. godine sa komšijama odlučio da u porti koja se prostire na 87 ari postavi nekoliko ljuljaški i klackalica. Malo-pomalo deca su počela da dolaze i videla se potreba da se taj park proširi. Obratili smo se opštini, ali punih deset godina nismo dobili nikakav odgovor. Ipak, 2015. vlasti Opštine Čukarica su čule za naš vapaj i uložile pet miliona dinara da se izgradi ovako lepo dečje igralište. U planu je da napravimo i crkveno obdanište – kaže Pajić.
Jedna od ideja je bila i da se u parohijskom domu napravi prigodna biblioteka. Ispostavilo se da će to biti poduhvat za pamćenje, jer od prvobitne ideje da se izloži oko 10.000 knjiga, sada ona broji više od 25.000 naslova.
– Kada smo naše parohijane, ali i predstavnike biblioteka iz Beograda i Srbije zamolili za pomoć, mislili smo da će taj naš, prvi cilj biti teško ostvarljiv. Međutim, dogodilo se suprotno. Relativno brzo smo uspeli da sakupimo 10.000 knjiga, ali su ljudi nastavili da nam ih šalju. Odlučili smo da umesto da tu akciju zaustavimo, ceo parohijski dom pretvorimo u biblioteku i sada je deo knjiga izložen i na tavanu – ponosno ističe Dejan Pajić.
Knjiga o čudima
Ono što je specifičnost ove svetinje jeste i činjenica da je do sada nekoliko stotina vernika sa svih strana sveta tu doživelo neku vrstu isceljenja.
Naš sagovornik nema dileme da je to zasluga molitvi Bogu i isceljujućih moštiju Svetog Nektarija Eginskog i Svetog Petra Koriškog.
– Najveći broj tih čudotvornih izlečenja prota Miroslav je zabeležio, a u planu je da ih publikujemo u posebnoj knjizi. To je prilika da naš narod učvrsti svoju veru i da vidi da nije sam, da je tu naša sveta bogomolja i da su tu naši svetitelji koji su dan-danas živi i pomažu nam. Prota do sada nije voleo da se ovim isceljenjima daje poseban publicitet, ali ta čuda su se do sada prenosila “od uha do uha”. Tako je i počeo da nam dolazi narod, od Kanade do Australije, Nemačke, Švajcarske, Francuske… Sve su to ljudi koji imaju neke veze sa Sremčicom. Ili su ovde živeli ili imaju rodbinu ili prijatelje i tako su saznali za čudotvorne moći Svetog Nektarija – priča Dejan Pajić.
Poklon iz Egine
Sve je počelo 2014. godine kada je, zahvaljujući monaštvu iz grčkog manastira u Egini, u hram Svete Trojice na tri nedelje stiglo Nektarijevo jastuče.
– Odjednom se sjatilo toliko ljudi da je porta bila pretesna, a opet su svi strpljivo čekali u redu. Narod je prepoznao tu blagodat Svetog Nektarija i pomoć njegovu, pa su to i dobili na zahvalnost Gospodu. Kada su naši duhovni oci iz Egine to čuli, odlučili su da nam ovo jastuče poklone, a onda, godinu dana kasnije, i da nam daruju deo njegovih svetih moštiju. Odmah smo napravili dva posebna mesta gde smo ove dve dragocenosti smestili u crkvi, a tu nije bio kraj blagodati za naš hram, jer smo 2016. godine zahvaljujući jednoj porodici dobili mošti Svetog Petra Koriškog. Po blagoslovu patrijarha Irineja, prota Miroslav je od tada počeo da svako veče, posle večernje službe, obavezno služi i akatist Svetom Nektariju, koji se bez prekida služi i danas. Tokom tog čina svaki put se čita jedno od čuda koja su se dogodila zahvaljujući Svetom Nektariju i na taj način, blagodareći ovom svecu koji je iscelio sve te ljude, zahvaljujemo što isceljuje i naš svet – kaže Dejan Pajić i dodaje da su o isceljujućim čudima saznavali tako što bi ljudi dolazili da zahvale.
Pozivi iz dijaspore
– Puno naših ljudi koji žive u dijaspori zvalo je telefonom da bi zahvalili i posvedočili o tome da je Sveti Nektarije pomogao dobrom zdravlju, sreći i napretku porodice – kaže Dejan Pajić.
Nedovršen freskopis
Hram Svete Trojice u Sremčici samo je polovično freskopisan. Dejan Pajić kaže da su za to krive finansije.
– Počeli smo da oslikavamo crkvu 2008. godine i do 2011. smo uspeli da oslikamo pola hrama. Nažalost, za dalje nismo imali. Ostalo je još oko 200 kvadrata, pa je molba svim verujućim ljudima da ukoliko su u mogućnosti pomognu, jer time pomažu i sebi i svojoj veri – poziva Dejan Pajić.
Objašnjava da novca nedostaje i kada je reč fasadi, ali i ogradi oko hrama.
– Nismo znali da je malter na fasadi “suv”, zbog čega često otpada. To je obiman posao i mi ga radimo onoliko koliko sredstva to omogućavaju. Kao što malo-pomalo ograđujemo crkveno imanje. Svaka pomoć je dobrodošla i u slavu Boga. Svi koji su pomogli dobili su svoje mesto i u hramu. Sa desne strane se nalazi ploča za darodavce, a sa leve strane ploča za sve ktitore – naglašava Dejan Pajić.
Nagrađeni mozaici
Specifičnost ove crkve je i mozaik koji se nalazi na ulazu. Reč je o Gostoljublju Avramovom i Blagovestima Presvete Bogorodice, autora Olivere Gavrić Pavić. Upravo ovi mozaici su krajem 2009. godine na izložbi mozaika u gradu Ravena u Italiji osvojili prvo mesto kao jedni od najlepših, ali i najređih u svetu.
Sala za narod
Kako je i broj vernika na liturgijama postajao sve veći, pojavio se problem gde ih smestiti posle službe.
Sa blagoslovom patrijarha Irineja 2020. godine započet je nov parohijski dom koji je nazvan Narodna sala.
– To je bila ideja prote Miroslava, ali i naš patrijarh je u to doba korone prepoznao nužnost i važnost sabiranja. Organizovali smo akciju “200 evra za 200 mesta u sali” i tu akciju smo uspešno završili već posle nekoliko meseci, pa je Sala za narod svečano useljena u novembru te godine. Hteli smo da približimo narodu crkvu, a narod se osetio veoma koristan zato što je osetio da je jedan deo njega stavljen ovde u salu, bukvalno uklesan u nju, i to je zaista postalo mesto sabiranja ne samo naših parohijana, već i njihovih gostiju, ali i brojnih putnika namernika.
