Irena Jovanović je rođena u Krupnju, pored Loznice u trgovačkoj porodici u kojoj su uz nju i roditelje bile još dve sestre. Sve tri su sada u “belom svetu”, jedna sestra je u Austriji, druga u Italiji, a Irenu je ljubav prema suprugu Siniši dovela u Švajcarsku. Danas Irena živi sa suprugom u Oberglatu. Sa njima su njene tri ćerke iz ranijih brakova i četvrta devojčica koja je kruna ljubavi sa Sinišom.
– Slučajno sam 2014. došla kao turista u Švajcarsku, upoznala Sinišu i odmah smo počeli da živimo zajedno. Kasnije su došle i moje ćerke iz ranijih brakova. Nekako sve je brzo išlo, a ja sam neko ko se vrlo lepo oseća ovde. U srcu nosim Srbiju i na sve načine je predstavljam ljudima ovde. Jezik sam solidno naučila i sve me zanima, od istorije, do kulture. Mislim da smo svi ovde odgovorni da kao ambasadori svoje zemlje napravimo mostove među narodima, svako na način koji to najbolje ume, neko na radnom mestu, neko putem umetnosti, a ja to trenutno činim slatkišima koje pravim – počinje Irena svoju priču za “Vesti”.
Uvek uz naše ljude
U Švajcarskoj je tek pet godina, ali se vrlo brzo uklopila u srpsku zajednicu. Kako je njen hobi poslastičarstvo, pravljenje kolača i drugih slatkih đakonija, pomagala je brojne humanitarne organizacije, mnoga slavlja i priredbe naših klubova ukrasila je tortama i ukusnim zalogajčićima. Njenu ljubav prema kulinarstvu i poslastičarstvu prvo su upoznali naši ljudi jer je na brojnim događajima bila sponzor slatkih kreacija. Humanitarna organizacija Srbi za Srbe je za svoju akciju Trojka iz bloka od Irene dobila specijalno za tu priliku dekorisanu tortu, a kolače im je donirala da prodaju u humanitarne svrhe. Jubilej KUD-a Zavičaj u kome igra njena starija ćerka Milica nije mogao da prođe bez poklon torte. Za njen talenat znaju mnogi zemljaci, ali su i Švajcarci čuli za Irenino umeće pa sve češće i oni požele da im napravi tortu.
– Važno mi je da učestvujem u akcijama naše dijaspore, divne ljude sam ovde upoznala. Kroz te akcije smo nekako i bliži svojoj zemlji. Mene ipak najviše raduje to što sam u situaciji da kroz svoj rad spajam Švajcarce i Srbe. Moja velika želja je da se bavim poslastičarstvom da svoj hobi pretvorim u primarno zanimanje. U vreme dok sam još radila rešila sam i da krenem na kurseve za kulinarstvo. Nije bilo lako doći iz noćne smene restorana ili fabrike, pa sesti i učiti pored četvoro dece – kaže Irena i dodaje da su uz nju i deca sticala divne navike.
Ćerke vole umetnost
Pored toga što su dobro vaspitanje, ćerke su i vrlo kreativne. Svaka od njih se bavi nekom umetnošću. Zanimljivo je i to da i ako ih je toliko nema galame već nekako sve mirnim sledom ide.
– Milica je ta koja je otrestita, voli da peva, igra u KUD Zavičaj i već je primećena u društvu po tome. Ivana divno slika i vrlo je fotogenična pa se interesuje za manekenstvo. Anđelija je vrednica ona uvek sve primeti i misli šta i kada treba da uradi, a sjajan je plesač. Ona je u stvari sve u jednom. Ksenija je još mala ima svega četiri godine, ona je kruna ljubavi između Siniše i mene. Obožava da se muva po kuhinji, da i ona nešto sa mnom muti, mućka, sprema. Sve četiri su priča za sebe, ali sam ih pustila da budu svoje, naravno budno oko majke je uvek tu da primeti i posavetuje – kaže Irena.
– Mnogo volim da igram, ali i da gledam kako mama pravi ove kolače. Moje sestre vole da igraju i crtaju pa sam i ja kao one sve to zavolela, a u školi pored dobrih ocena, jer ja sam znate super đak, aktivna na svim sportskim aktivnostima i plesu. Učiteljica kaže da samo ja kapiram kako se ritam prenosi sa scene na publiku, a meni stvarno veruju kad ja plešem – otresita je devetogodišnja Anđelija.
Podrška i poštovanje
Velika pomoć i podrška u svemu je i Irenin suprug Siniša. Irena kaže da sve poslove dele na pola, a da ih je korona izolacija zblizila više nego ikad. Naime, Siniša dolazi s Kosova, iz Peći, u Švajcarskoj je 26 godina i bavi se logistikom. Irenu je prihvatio sa svim njenim vrlinama jer kako kaže, ona mana nema.
– U, ta korona! Kad se sad nisam razvela, neću nikad… Mislila sam, Bože moj kako sad… Ali ispostavilo se da je ovo vreme gde smo proveli zajedno od jutra do jutra zbližilo nas još više. U maju sam imala tešku operaciju i ne znam kako bih sve da on nije bio moja uzdanica i oslonac. U stvari podrška mog supruga je za mene nešto najlepše što mi se dogodilo, tu je sa svim svojim razumevanjem i poštovanjem. Učimo jedno od drugog toleranciju i nadograđujemo odnos – kaze Irena ganuto.
– Ona zaista mnogo radi, stalno joj govorim da mora još da odmara ali takva je i tu se ne može ništa promeniti, gledam da sam tu za nju i decu. Na kraju, porodica je najbitnija od svega a da bi porodica bila srećna svi moramo biti srećni. Podrška i postovanje je sve u životu – rekao je Siniša, vidno ponosan na svoju Irenu.
Diploma za roditelje
– Još od malih nogu zaljubila sam se u slatkiše, pomagala sam mami u kuhinji i zamišljala kako ću jednog dana biti veliki majstor svih najlepših kolača. Pored svih đakonija najviše su me oduševljavali sitni kolači i torte, pa sam vrlo brzo počela i sama da ih pravim. Naravno, ocu se nije dopala ideja da njihova ljubimica završi samo zanat već je hteo da steknem obrazovanje. Da bih svoje rodilje učinila srećnim završila sam višu poslovnu školu smer porezna carina, donela roditeljima diplomu i nastavila da pravim kolače… Posle toga je došla udaja, porodica, deca, razvod i pauzirala sam nekoliko godina. Po dolasku u Švajcarsku sve se okrenulo – priča Ivana.
Cilj – sopstveni brend
– Noćima sam testirala mnoge recepte i najviše mi se dopadaju francuske kreacije sitnih kolača s čarobnim prelivima i fondanom. Trud i rad su se isplatili, pa porudžbenice ne izostaju ni u ovo vreme korone. Nikada nisam uspela da napravim dva puta isti kolač, nismo mašine ljudi smo, zato ovo sve i ima posebnu draž. Volim da kreiram i eksperimentišem sa svim tehnikama jedino što ne volim da radim je šlag. Moj cilj je da napravim sopstveni brend – otkrila nam je Irena.
Ivane bila kod bake i deke
Jedna od ćerki je dobar deo školskog rasputa provela u Srbiji. Tamo je zatekao i drugi talas korona virusa.
– Ivana je odrasla u Srbiji, tako da je želja da ode i vidi baku i deku bila ogromna, rešila je da ide po svaku cenu, bez obzira na pandemiju. Ko se nadao da će drugi talas korone tako brzo da se vrati. Naravno da sam zbog brige gotovo poludela, ali opet znala sam da je sa mojima, da je na otvorenom i da joj je lepo. Pazila se, nije išla u gužve, sve sve srećno završilo samo sa dve nedelje obaveznog karantina.
