Sveti arhijerejski Sinod SPC pre osam decenija uputio je prvi od ukupno četiri Memoranduma okupacionoj komandi nemačke vojske u Srbiji u kojoj su predočili brojna zverstva koja su prve i druge godine rata počinjena na tlu novoustanovljene Nezavisne države Hrvatske. Sva ta dokumenta nedavno su objavljena u zborniku “Memorandumi Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve 1941 – 1942. godine vojno-upravnim komandantima Srbije”. Reč je o kapitalnom delu u kome su široj javnosti prvi put predočena četiri memoranduma, a autor zbornika je Veljko Đurić Mišina, dugogodišnji direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu.
U prvom Memorandumu koji je Sinod SPC uputio 24. jula 1941. godine nemačkoj komandi u Srbiji, navodi se da pojedinačni i masovni teror protiv Srba u NDH ima za cilj “istrebljenje i iseljavanje Srba”.
Udar na Crkvu
“Poglavito se udara na Srpsku crkvu, pošto je ona bila izrazito nacionalna i čuvala Srpstvo kroz vekove robovanja pod Turcima i drugima. Ujedno se ruše i pravoslavne crkve. Nemajući verovatno odobrenje, da mogu legalnim putem iseliti sve Srbe, hrvatske vlasti pribegavaju užasnom teroru, da bi ih naterali da sami beže. Desetine hiljada odvedeni su u lokalne tamnice, odatle u velike koncentracione logore. Mnogi su odvedeni u ‘nepoznatom pravcu’ i tu im se gubi svaki trag, drugim rečima, tu se gubi granica između utamničenja i ubistva. Za veliki broj takvih docnije se doznaje da su poubijani. Kao najstrašnije sredstvo terora služe razume se telesna mučenja, ubistva i ubistva spojena sa mučenjem. Ko su žrtve? Samo u našem kratkom prilogu, to su pored privrednog sveta intelektualci i vođe, kao: vladike, sveštenici, senatori, narodni poslanici, direktori gimnazija, banaka i preduzeća, inženjeri, lekari, advokati, profesori, učitelji, predsednici opština i žandarmerije. A ko su sudije? Naoružana rulja u ime koje izriče presudu (u primeru pod br. 29 jedan kožarski radnik, a pod brojem 17, 14, 34 to su rimokatolički sveštenici). Naročito nas boli što moramo konstatovati, da se više od svih staleža ubija i progoni pravoslavno sveštenstvo. Ima li groznijeg primera od onog pod brojem 1. gde su banjalučki vladika Platon i protojerej Dušan Subotić noću izvedeni iz zatvora, izudarani, unakaženi, ubijeni i bačeni u vodu. Lista od 40 pobijenih sveštenika navedeno pod istim brojem ni izdaleka nije potpuna, a još manje je potpuna lista svetovnih lica.”
Sadistička zverstva
U nastavku ovog dokumenta Sinod SPC posebno apostrofira zastrašujuću “raznovrsnost” metoda ubijanja ljudi.
“Način ubijanja pokazuje najstrašniju raznovrsnost: jedne vešaju, druge ubijaju iz puške, treće kolju nožem kao stoku, četvrtima se razbija lobanja motkom. Ubijanja žrtava pred članovima porodica ili klanje na kućnom pragu naročito je sredstvo sadizma. Po nekim mestima pobijene žrtve bacili su u jamu. Druge bacaju u reke pojedinačno ili povezano po dvoje ili više njih u nizu. Sve sa divljaštvom i podlom željom, da se žrtvama izgubi trag. Negde su na leševe koje nosi voda stavili natpise: ‘slobodan prolaz za Beograd i majku Srbiju’. Negde se preti smrću svakom ko leš ukopa ili kaže za njega. Ponegde pobesnela rulja pobije sve što stigne. Najstrašnije primere krvološtva nalazimo onda, gde ubijanju predhodi mučenje. Odsecanje nosa i ušiju, kopanjem očiju, čupanje brade, bodenje nožem i klincima, kastriranje, otsecanje polnih organa, pribadanje trnovog venca na glavu, stavljanje soli u zasečene rane, vezanje za kamion koji juri, zakopavanje živa čoveka u zemlju delimično, posipanje još živih ljudi krečom, raščerečivanje još žive žrtve ili formalno razapinjanje pribijanjem na vrata; je li se čulo za užasnije zločine XX
veka, onog naroda, koji se toliko hvali svojim tobože hiljadugodišnjom kulturom!”, stoji u Memorandumu Sinoda SPC iz jula 1941. godine.
I Nemci zgroženi
U Memorandumu Sinoda SPC se navodi da su i nemački vojnici bili zgroženi stepenom zlostavljanja i ubijanja Srba u NDH.
“Sami Nemci bili su svedoci hrvatskih zverstava u više slučajeva. Više puta nemački oficiri i vojnici intervenisali su i spasavali žrtve od pljački, zatvora ili čega goreg. U poslednje vreme i oni i Italijani drže se nažalost veoma pasivno. Navodimo jedan slučaj, gde je čovek obešen samo zato, što se požalio nemačkoj komandi i zatražio pomoć.”
Čime su Srbi to zaslužili
Sinod SPC se u vapaju komandantu okupacionih snaga u Srbiji da nemačka vojska pomogne u spasavanju Srba u NDH, pozvao i na Johana Volfganga Getea, Jakova Grima i Leopolda fon Rankea.
“Ekselencijo, nama se nameće strašno pitanje: da li je moguće, da nemačke vojne vlasti ne znaju za gornje i slične slučajeve i zverstva; i čime je to srpski narod zaslužio takav postupak? Nisu li najviši predstavnici nemačkog duha u starije vreme, kao Gete, Grim, Ranke dali o karakteru srpskog naroda najlaskavija svedočanstva nego su to činili nemački pisci i publicisti najnovijih decenija. Neki sociolozi kao Radenhofer ili filosofi kulture kao Hust Jemorken podvlačili su izvanrednu srodnost u državotvorstvu Srba i Nemaca. Naš susret u prošlom svetskom ratu naučio nas je, da jedni druge više cenimo nego pre. Srbi su dobili pohvale ne samo nebrojenih nemačkih turista nego i od vojnika, počev od Maršala Makenzena. Naprotiv Hrvati u nemačkom narodu ostali su u rđavom sećanju zbog nedela koje je činio po Nemačkoj za vreme 30-godišnjeg rata, i o kojima je pisao niko manji od velikog nemačkog pesnika Šilera. Taj rđav glas potvrdio se i u XVII
veku za vreme Sedmogodišnjeg rata, pa po treći put 1848. godine. Herman Vendel, nemački publicista pisao je da su još u sredini XIX veka majke u Berlinu plašile decu uzvikom ‘Evo Hrvata!’. Tako su plašile decu italijanske majke i za nedela hrvatske soldateske u Italiji pod Radetckim.”
