Sveti arhijerejski Sinod SPC pre osam decenija uputio je prvi od ukupno četiri Memoranduma okupacionoj komandi nemačke vojske u Srbiji u kojoj su predočili brojna zverstva koja su prve i druge godine rata počinjena na tlu novoustanovljene Nezavisne Države Hrvatske. Sva ta dokumenta nedavno su objavljena u zborniku “Memorandumi Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve 1941-1942. godine vojno-upravnim komandantima Srbije”. Reč je o kapitalnom delu u kome su široj javnosti prvi put predočena četiri memoranduma, a autor zbornika je Veljko Đurić Mišina, dugogodišnji direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu.
U Drugom memorandumu koji je Sinod SPC uputio vojnom komandantu okupirane Srbije, generalu Hajnrihu fon Dankelmanu, poseban deo se odnosi na zatvaranja i odvođenja u koncentracione logore širom NDH.
Svakodnevno zatvaranje
“Od prvog dana uspostavljanja hrvatskih vlasti u svima mestima gde ima srpskog življa zatvaranje je svakodnevna pojava. Zatvaraju se ljudi bez saslušanja i bez suda, i to u masama. Za mnoge se od njih ne zna gde su, dok se mnogi nalaze u koncentracionim logorima. Po mnogim sigurnim znacima odvedeni u nepoznatom pravcu oni se ubijaju. Zatvorenima nijednog časa nije život siguran, jer je redovna pojava da se pojedinci noću odvode iz zatvora i na svirep način ubijaju. To se događalo čak i sa taocima koji su bili zatvoreni i lista kojih je bila obelodanjena. Broj zatvorenih i u logor odvedenih Srba je ogroman i dostiže više od 100.000, a poznato nam je da se samo u tri-četiri logora nalazi oko 27.000 interniranih Srba”, navodi Sinod SPC i detaljnije objašnjava sudbinu Srba posebno u logoru u Gospiću i Jadovnu”, navodi se u memorandumu.
Preteča Jasenovca
“Naročito je čuven logor za pravo mučeništvo na Jadovnu kraj Gospića, ispod Velebita, na preko 1.500 metara nadmorske visine. Tamo ljudi rade pod najtežim okolnostima naporne radove. Uzme li se da se baš na Jadovnu nalaze naši najugledniji ljudi, a pored toga često u dubokoj starosti, to je za nas Srbe taj logor još strašniji i bolniji. Pored Jadovna naši se mnogi ugledni ljudi i javni radnici nalaze smešteni po zatvorima u Gospiću. Život tih ljudi u Jadovnu i Gospiću upravo je strašan. Hranu ne dobijaju po nekoliko dana ili je dobijaju jednodnevno tobožnju supu sa hlebom ili nezačinjeno varivo, a ustaše ih muče žeđu. U ta dva logora nalaze se oko 2.500 Srba. Kako je većina u dubokoj starosti, a od prvih dana stvaranja države Hrvatske bili su već po različitim logorima i po tamnicama, dok sada rade najteže manuelne poslove pod najstrašnijim okolnostima, to svima njima prete teška obolenja i smrt”, stoji u dokumentu upućenom generalu Hajnrihu fon Dankelmanu.
Istoričar Veljko Đurić Mišina, autor zbornika, navodi da je logor Gospić zapravo bio preteča Jasenovca.
– Kopirajući nemačku politiku, hrvatske vlasti formirale su brojne sabirne i koncentracione logore. Počelo je sa kompleksom logora i stratišta kod Gospića kao i po Velebitu u Lici! Kada su Italijani prinudili Hrvate da zatvore Jadovno, oni su formirali drugi, u nemačkoj okupacionoj zoni, u Jasenovcu. To najveće stratište Srba u Drugom svetskom ratu, kompleks koncentracionih logora Jasenovac, bilo je mesto gde je, po tvorcima, mogao stati neograničen broj zatočenika. Ljubo Miloš, jedan od komandanata zloglasnog logora Jasenovac otvoreno je govorio da su takva stratišta pravljena za zatiranje Srpstva – ističe Veljko Đurić Mišina.
Deportacije
U Drugom memorandumu Sinoda SPC se navode i brojne, nasilne deportacije Srba.
“Za vreme nasilnog deportovanja događaju se mnoge strašne scene, jer ustaše vrlo drastično, da ne kažemo zverski, postupaju prema deportovanima. Obično noću dolaze u kuće i narede ukućanima da se za pet minuta pripreme za put, ponesu sobom novac, prtljag i dragocenosti (jer će im to tobože trebati na putu), dok ključ od kuće moraju predati ustaškim vlastima, kao i pod pretnjom potpisati da sav svoj pokretan i nepokretan imetak poklanjaju hrvatskoj državi. Pošto skupe sve deportovane započinje pretres svega što su oni poneli pri čemu oduzimaju novac, nakit, različite dragocenosti, pa i svaki bolji komad odeće ili obuće, ostavljajući samo izneseni, a od novca u najboljem slučaju 500 dinara na porodicu. Sve to pre liči na pljačku, nego na ugovornu selidbu… Stanje deportovanih je više nego bedno. Razbijene su porodice, rastavljeni očevi, odnosno muževi od žena i dece koji su ostali prepušteni sami sebi i ‘brizi ustaša’. Svakodnevne su pojave smrti, a utvrđeno je da im se ne dozvoljava lekarska pomoć, pa ni ženama u porođaju, tako da ima smrtnih slučajeva majki i novorođenčadi. Nije im dozvoljeno čak da prime ni vakcinacije protiv zaraznih bolesti.”
Hajka na vladike
“Prava je hajka poduzeta protiv srpskih sveštenika i njihovih porodica, te gradskog stanovništva i inteligencije. Odveden je stari sarajevski mitropolit Petar Zimonjić, najveći moralni autoritet srpske crkve. U početku je bio interniran u Kerestincu, a kasnije sa jednim velikim transportom sveštenika i viđenijih građana odveden u Jadovno kraj Gospića da s ostalim, iako kao osamdesetogodišnjak iznemogao, gradi cestu. Po najnovijim vestima mnogi su od njih pobijeni, a preostalima je život u stalnoj opasnosti. Takođe je proteran iz Zagreba teško oboleli mitropolit Dositej, a iz Mostara episkop Nikolaj, kojeg su ustaše strašno maltretirali i mučili, čupajući mu bradu i prebijajući ga. Prema sigurnim i proverenim vestima ustaše su 17. jula odveli iz Plaškog vladiku Savu Trlajića u nepoznatom pravcu. Novac su mu oduzeli, stvari opljačkali, a sada je provereno da je i on odveden na Jadovno gde deli strašnu sudbinu ostalih.”
