Opisujući sutuaciju u Srbiji 1941. godine, general Pavle Jakšić u memoarima “Nad uspomenama”, navodi da su partijsko-političke snage Srbije, među njima i političko i vojno rukovodstvo Kraljevačkog okruga, sprovodile opšte direktive KPJ za organizovanje vojske i vođenje partizanskog rata u uslovima dosta različitim od uslova u nekim drugim krajevima Jugoslavije.
Kao glavne karakteristike posebnosti situacije u Srbiji, Jakšić izdvaja da su te 1941. godine, samo u Srbiji prisutne nemačke okupacione jedinice, šest divizija, na njenoj granici u dolini reke Drine. Za to vreme, konstatuje on, u NDH se nalazilo svega šest nemačkih bataljona.
Ova “čast” Srbiji je ukazivana, navodi Jakšić, jer je predstavljala dugogodišnju prepreku germanskom Drang nach Osten (Prodor na istok) zbog njenih nacionalnih ustanaka i pobeda na Ceru, Suvoboru i Kajmakčalanu. Takođe, primećuje on, Nemci su u Srbiji videli živ, patriotski-nacionalni, slobodarski duh ispoljen snažno i 27. marta 1941. u Beogradu bacanjem rukavice u lice Hitleru, pred kojim je strepeo ceo svet, uključujući i Staljina.
Prodor okupatora
Istoga dana (16. septembra 1941) kada je komandant Glavnog štaba Srbije Sreten Žujović izdao u selu Dulenima kod Kragujevca naređenje komandantima partizanskih odreda zapadne Srbije (jačine po oko hiljadu boraca) da pređu u opšti napad na nemačke garnizone u gradovima (naređenje je prošireno i potvrđeno 26. septembra u Stolicama), nemački komandant Jugoistoka feldmaršal List primio je Hitlerovo naređenje br. 31a (OKNj br. 888/41): “Stavljam u dužnost komandantu oružane sile na Jugoistoku, general-feldmaršalu Listu da uguši ustanički pokret u prostoru Jugoistoka”. Pre svega radi se o tome da se u srpskoj oblasti osiguraju saobraćajne linije i objekti važni za nemačku ratnu privredu. Za jednog ubijenog Nemca streljati 100, a za ranjenog 50 Srba. Vrhovna komanda vojske uputiće na srpsku teritoriju sem daljih posadnih trupa (isto tako i u Hrvatskoj), najpre jednu pešadijsku diviziju, oklopne železničke vozove i trofejne tenkove, a izvršiće pripremu za dovođenje u slučaju potrebe još jedne divizije, čim jedna takva bude slobodna na Istočnom frontu”.
Načelnik Štaba Nemačke vrhovne komande, general Kajtel propratio je ovo dopunama u naređenju OKNj od 16. septembra, br. 002060:
“Vođa je sada naredio da treba svuda primeniti najoštrije mere kako bi se pokret ugušio u najkraćem roku… Kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo da odgovara smrtna kazna 50 – 100 komunista. Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašujući efekat.”
Zastrašujući primer
Ova uputstva i naređenja bila su u skladu s drakonskom naredbom feldmaršala Fon Vajksa, izdatom 21. aprila 1941. godine, tri dana po stupanju na snagu ugovora o kapitulaciji jugoslovenske vojske, u strahu da će ona preduzeti rat – gerilom. Po njoj, imali su da budu streljani “svi srpski vojnici” koji se zateknu s oružjem u ruci. Pri pojavi “oružanih bandi” u nekoj oblasti trebalo je da budu streljani i svi u blizini “pronađeni za oružje sposobni muškarci, ukoliko se ne bi moglo odmah i na licu mesta sa sigurnošću utvrditi da oni nisu stajali u vezi sa bandom”! Streljani su imali biti obešeni i “njihovi leševi ostavljeni da vise” (Skela – Beograd!). Predviđano je i hapšenje talaca, i u slučaju prepada na nemačku vojsku, njihovo streljanje i vešanje. Feldmaršal List u svojoj naredbi od 19. septembra 1941. sem ostalog piše: “Naredbom Vođe, vojne operacije u Srbiji poverene su generalu pešadije Bemeu, komandujućem generalu XVIII armijskog korpusa.
General Beme (koji će skončati skakanjem – 1947. godine – kroz prozor Palate pravde u Nirnbergu), u svojoj naredbi od 25. septembra 1941. godine, pod naslovom “po saopštenju uništiti”, pored ostalog kaže: “Srbija je u martu ove godine sramno pogazila ugovor o prijateljstvu
s Nemačkom … kao oluja prohujala je zemljom nemačka odmazda. Mi smo se sa svim svojim snagama morali okrenuti novim krupnim ciljevima. To je bio za Srbiju znak za jedan nov ustanak, u kome su, kao žrtve pale već stotine nemačkih vojnika. Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom, u kojoj je 1914. u potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer”.
Nemački poručnik Maciovič u svojoj zapovesti za masovno streljanje u Kraljevu ispravlja, konkretizuje generala Kajtela i kaže: Za svakog ubijenog nemačkog vojnika streljati 100 Srba.
Uzeti poslednji hleb
A vojni zapovednik Jugoistoka, general Aleksander Ler, komandant 4. vazduhoplovne flote, koja je, 6. aprila 1941. godine razorila Beograd, 1915. g. komandant 85. austrijskog pešadijskog puka u Višegradu, po ocu Nemac sa Rajne, rođen u Rumuniji u Turn Severinu i po želji majke kršten i odnegovan u pravoslavnoj veri zahteva u jednom naređenju od svojih potčinjenih, da se ne daju zavesti od Srba, zakletih neprijatelja Nemačke, koji zaslužuju da umru od gladi, već da im treba oduzeti poslednji komad hleba i poslednju jabuku.
Zatrti slovenstvo
Kako i Hitler u svojoj naredbi feldmaršalu Listu govori o Srbima, o srpskoj oblasti i srpskoj teritoriji, List o vojnim operacijama u Srbiji, a general Berne o Srbiji i njenim pobedama 1914. godine – ona u istoriji ratova jedinstvena, surova, nehumana mera odmazde (po generalu Kajtelu za jednog Nemca 50-100 komunista!) izraz, kao što se vidi i revanšističke mržnje prema Srbima i straha od njihovog ustanka koji je ugrožavao nemačko-fašističku globalnu vojnu strategiju, u praksi je primenjena samo prema Srbima.
Tu “čast”, 1:100, nemačka vojska neposredno je izrazila Srbima u Srbiji i u nečuvenim masakrima u Kraljevu, Kragujevcu i Mačvi, Jajincima i drugim mestima. U Holandiji, na primer, taj odnos je bio 1:6. Nad svim ovim lebdeo je Hitlerov ratni plan da se Sloveni pretvore u robove i slovenstvo zatre.
