Posle položenog maturskog ispita (1933) nastupila je velika neizvesnost oko mog daljeg školovanja. Industrijalac i senator Petar Teslić davao je stipendije samo srednjoškolcima, a u nepoznat svet velikih gradova nije se moglo “grlom u jagode”.
Ja nisam prihvatio ponudu komandanta garnizona (pukovnika Brkića) da idem u vojnu akademiju. Ali jedan neočekivani događaj izmenio je sve.
Toga leta kralj Aleksandar Karađorđević obilazio je Baniju i Kordun, gde je hajdukovao njegov otac Petar. Ručak u šumi Kose pored banje Topusko iskoristili su moj pokrovitelj Samardžija i senator Teslić da me kralju preporuče za stipendistu. Traženo je od mene da se odreknem želje da studiram u inostranstvu i kažem šta i gde bih želeo da studiram u zemlji.
Zadah klerikalizma
Maštajući o Tesli i njegovom asketskom izolovanom životu naučnika, želeo sam da se udaljim iz sredine koju su umnogome potresala konfesionalno-međunacionalna srpsko-hrvatska trvenja, na koja sam gledao, i doživljavao ih, kao izraz duhovne zaostalosti i kolonijalne psihologije i da nekako iskupim “greh” praotaca koji su pod pritiskom turskog zuluma došli na zemlju sa koje su se Hrvati u strahu odselili prema Austriji u Ugarskoj, na kojoj su kao profesionalni ratnici štitili hrišćansku katoličku Evropu, a ova u njima uvek videla samo nužno, pravoslavno “vizantijsko” šizmatično zlo.
Posebno me je iritiralo ono što se naziva “hrvatski jal”. Neprijatni zadah katoličkog klerikalizma i frankovačkog nacionalističkog ekskluzivizma – koji će do punog izražaja doći deceniju kasnije u fašističkoj “božjoj” tvorevini, Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – naveo me je na put udaljavanja od rođene zemlje i očinskog ognjišta, iako sam tu, u sredini poštenih Hrvata, dosta naučio i osetio prisustvo evropske civilizacije. Odlučio sam se za nepoznato i neizvesno – za Beograd i studije fundamentalnih prirodnih i tehničkih nauka – fizike, matematike i elektrotehnike.
Kada sam ocu rekao za kakve studije sam se opredelio i da mi je osnovna želja da radim na nauci – fizici, osnovi prirodnih nauka – on je to propratio rečima: “E, moj sinko, ne živi se od rada nego od zarade.” Jasno i jednostavno je definisao jedan od osnovnih principa robno-novčanih ekonomskih odnosa i kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema – profit.
Dobio sam mesečnu stipendiju 1.000 dinara (približna plata profesora-suplenta), što je meni, studentu željnom nauke, obezbeđivalo pristojan život. Rodbina moje majke, među kojima učitelji Dragojević i Milan Vujaklija – jedan od 1.300 kaplara – tvorac čuvenog Leksikona stranih reči i izraza, koja se u Srbiju doselila pre Prvog svetskog rata primila me je svesrdno i prijateljski.
Kao “kraljevski stipendista” lako sam se uselio u Studentski dom, koji je, kako sam kasnije saznao, u studentskoj sredini ocenjivan kao stecište “režimlija” i “agenata”.
Prvo upozorenje
Kada me je prijatelj iz glinske gimnazije, kasnije profesor univerziteta Stevan Kukoleča, autor velikog naučnog opusa ekonomske prirode – predstavio “cimer-kolegi”, studentu medicine, Šumadincu Svetislavu Bačareviću, ovaj je, još uvek pod teškim utiscima Cera, Kolubare i austrijskih vešala, spontano i prijateljski rekao: “A, Švaba!”
Značilo je i to da su veze između Cera, Suvobora i kajmakčalanskog dobrovoljačkog jugoslovenstva, s jedne, i Vojne krajine i vojvođanske “srpske Atine”, sarajevskog atentata i “veleizdajničkog procesa”, s druge strane, bile dosta slabe.
Bilo je to za mene prvo upozorenje u novoj sredini da se od balkanskih verskih i nacionalnih suprotnosti i trvenja nigde na Balkanu ne može skloniti i da se samo jedne forme njihovog ispoljavanja mogu zameniti drugima.
Pravi zamah i značaj ovoga shvatiću kasnije, kada kao komandant partizanske vojske budem privijao uza sebe srpsku, hrvatsku i muslimansku decu, prestravljenu krvavim orgijanjem, bezumljem versko-nacionalističke mržnje u istočnoj Bosni, oko Rogatice i Jahorine, mržnje čiji su koreni u ideologiji panislamizma, katoličke, hrvatske “gospodstvujuće nacije” i pravoslavnog, srpskog “izabranog naroda”, u kompleksu niže vrednosti i neverovanja u sopstvene snage, vazalskoj psihologiji proizišloj iz dugotrajg života u ropstvu.
Postaće mi tek tada jasno da nije lako ugasiti žižu “balkanizacije”, naziva datog na Berlinskom kongresu 1878. za sklop antagonizma velikih sila na Balkanu i balkanskih versko-nacionalnih suprotnosti. Okršaji autohtonih progresivnih i reakcionarnih snaga, klasno, nacialno i verski opredeljenih tokom poluvekovnog opstanka zajedničke države Južnih Slovena – Jugoslavije, građanske, kapitalističko-monarhističke i radničke, socijalističke, mnogostruko i očigledno to pokazuju.
Svetosavska nagrada
Preda mnom su bile samo fizika i matematika, a u institutima i bibliotekama može se naći bar izolovani i kratkotrajni mir kojem sam neodoljivo težio.
Rezultat te moje orijentacije bila je i studentska Svetosavska nagrada (1937) za naučni rad “Metod koincidencije u fizici”.
To me nije sprečavalo da sa dosta pažnje pratim društvena i politička zbivanja te da se povremeno uključujem aktivno i u studentske demonstracije. Ovakva moja ograničena politička angažovanost nije, razume se, zadovoljavala politički aktivne “narodne studente” – komuniste, dok su mi reakcionarni studenti – oni koji su, lepo obučeni, razbijali vrata univerziteta, smatrajući da kralju – kome duguju zahvalnost njegovi stipendisti – pripada i pravo da narodnim novcem kupuje savest seljačke dece – govoli: “Komunista koji se krije iza kraljeve stipendije.”
Vizija pravednog poretka
A ja se nisam ni opredeljivao ni borio protiv pojedine ličnosti (kraljeva Aleksandra, Petra), a za drugu ličnost (Josipa Broza Tita, proglašenog za demijurga!), nego protiv nepravednog buržoasko-kapitalističkog a za, u viziji pravedniji, socijalističko-komunistički društveno-ekonomski poredak.
