U memoarima “Nad uspomenama” general Pavle Jakšić pažnju je usmerio na isticanje manje poznatih odabranih događaja i detalja.
Četrnaestog juna 1942, sutradan po pogibiji u selu Rataj, komandanta Sedme banijske brigade Nine Marakovića, našli smo se u Miljevini, na južnim padinama Jahorine. Selo sam zapamtio po nečemu što u sebi nosim ceo život. Borci Prve i Druge divizije, izmučeni glađu na Zelengori, uzimali su i organizovano i neorganizovano svu hranu od seljaka.
Tek tada su počeli razumevati muke Banovaca i Dalmatinaca koji su u zaštitnicama, više od njih, oskudevali u hrani. Kako je – oko dvadeset pet dana posle onog naređenja koje sam izdao intendantu divizije u Sandžaku da obezbedi hranu za toliki period – nestalo sandžačkih ovaca, intendanti su se dali na posao. I posle vihora koji je prohujao, našli su negde tri krave i odmah ih poveli sa sobom. Za njima je krenula žena sa četvoro male dece. I žena i deca su uglas gorko plakala i zapomagala. Seljaku i seljačkoj deci krava je život, prvi drug i prijatelj.
Neispunjeno obećanje
Jesi li ti komandant – obratila mi se uplakana žena.
Jesam – odgovorio sam joj.
Ostavi mi bar jednu kravu, tako ti boga! – žena mi je pala pred noge i počela da mi ljubi čizme. Mene je nešto steglo u grlu. Intendanti su čekali odluku. Znali su da se bez hrane više ne može opstati, a ovo je tek za jedan obrok.
– Vi stanovnici sela Rataj i Miljevina imali ste prilike da vidite našu vojsku u tako jadnom stanju u kakvom je još niko nije video. Glad je izbezumila ljude i oni od nje ništa više ne vide. Ja jesam komandant, ali moja vojska ne bi izvršila ni moje naređenje da ti se krava ostavi. Ona bi je uzela suprotno mojoj volji. Znam, biće ti teško sa decom bez krave, ali moraš se nekako snaći. U pitanju je opstanak naše vojske. Daću ti potvrdu i jednoga dana bogato ćemo ti vratiti dug – rekao sam.
Topli, iako skromni, obroci počeli su malo-pomalo iscrpljenim borma vraćati snagu. Tome je doprinosio i san na cvetnim livadama Jahorine, bez straha od nemačke vojske, koja se sakupljala po šumama Zelengore i ubijala partizanske ranjenike, dok su njeni generali morali izveštavati Hitlerovu “Vučju jamu” da ni ovoga puta nisu uspeli da unište “bandite”, uprkos velikoj obaveštajnoj pomoći ABNjER-a, preko pukovnika Paula Ziglera, koji je u Foči vršio pritisak na nemačke generale. Pred nama je bila neprijateljskom vojskom zaposednuta dolina reke Prače – dolina u kojoj sam u prvoj polovini 1942. organizovao Jahorinski odred dobrovoljačke vojske. Narod nam je pružao svestranu pomoć, zbriavao iznemogle i ranjene, davao hranu i pokazivao puteve.
Prelazak na Romaniju
Iako je postojala mogućnost da na Romaniju pređemo između neprijateljskih garnizona u Palama, Vitezu, Podgrabu, Prači i Renovici, Vrhovni štab je naredio da se, opet u nepovoljnim uslovima, napadaju utvrđeni garnizoni.
Moja Sedma banijska divizija dobila je zadatak da napada Podgrab. Za vreme noćnog podilaženja dolini reke Prače, preko Gornje Prače ka Podgrabu. Neprijateljska artiljerija je po karti žestoko bombardovala usku dolinu kroz koju je prolazio put. Jedan artiljerijski plotun pronašao je i Štab divizije u pokretu, i između ostalih ranio i mene i političkog komesara Kladarina.
Ocenivši da se sa raspoloživim snagama jak neprijatelj u Podgrabu ne može savladati, obuavio sam napad u nameri da sledeće noći diviziju povedem tajnim prolazima kojima je svojevremeno održavao veze Jahorinski odred Dobroljačke vojske.
Zbog ranjene noge (partizanu veoma važan deo tela) bio sam znatno onesposobljen. Razmišljajući kako ću pronaći sigurne vodiče, primetio sam, sa konja, u grupi naroda, koji je posmatrao naš prolazak, jednog od komandanata bataljona bivšeg Jahorinskog odreda – Trifkovića.
Bila je to velika sreća, jer ne samo da sam lično bio ugošćen kao bivši komandant jahorinskog sektora fronta i moj štab i borci, nego smo sledeće noći svi prevedeni neposednutim stazama na Romaniju, što je značilo za osakaćenu Operativnu grupu divizija – i slobodu manevra.
Eto, i ti izmučeni ostaci Operativne grupe divizija uzdrmali su okuparske garnizone u istočnoj Bosni, zauzeli Kladanj, Zvornik i izbili pred Tuzlu.
Antiseljačka politika
Sećajući se tih dana u Miljevini, Jakšić objašnjava zašto su mu se ti događaji toliko urezali u sećanje.
Zašto mi nedostaju dovoljno jake reči da izrazim sve ono što je u meni s tim u vezi?
Zato što smo mi rukovodioci nacionalnooslobodilačke i revoluciarne borbe 1941-1945, uzeli u ime slobode jugoslovenskih naroda i radničke klase mnogo ovakvih sirotinjskih seljačkih krava i dali za njih uredne potvrde, a nismo to neposredno vratili, čak ni onda kad smo se i kao društvo i kao pojedinci podosta obogatili, a brojni pojedinci preko svake mere, bez rada, špekulantski i korupcionaški.
Umesto toga, mi smo posle rata sprovodili u ime nacionalističke simetrije i ideološke staljinističke pravovernosti antiustaničku i antiseljačku politiku, što neka buduća narodna pesma neće propustiti da nam upiše u nečoveštvo.
Bar zahvalnost se mora izražavati svim onim mnogobrojnim ljudima, ženama i deci koji su partizanskoj vojsci obezbeđivali opstanak. Ovo što beležim izraz je i izvinjenja što im to nije dovoljno priznato ni pošteno kao dug vraćeno, nego je, najčešće, kao ratna šteta anonimno ugrađeno u temee socijalističke, samoupravne Jugoslavije, u kojoj su se pojavili socijaliički bogataši naporedo sa masovnom sirotinjom – teško shvatljive socilne razlike koje na uzimanje seoske imovine bacaju naknadne mračne senke.
Despotska nesloboda
Mitološko-harizmatsko ili istorijsko-materijalističko tumačenje društvenih zbivanja, očevidno. Nije stvar ličnog ukusa, kad se ima u vidu da prvo donosi despotsku neslobodu, samovolju, korupciju i ubijanje vere naroda u sopstvene snage, a da drugo navodi na demokratsku kontrolu vlasti i razvijanje vere u sopstvene stvaralačke snage društva u celini.
