Sećajući se prve žestoke borbe Proleterske brigade gde je učestvovao kao komandant Kraljevačkog bataljona, Pavle Jakšić u memoarima “Nad uspomenama” piše:
U popodnevnim časovima, 21. decembra 1941, posle svečanosti u Rudom, kurir mi je doneo poruku da odmah dođem u Vrhovni štab, smešten tu, u blizini. Tito i Arso Jovanović objasnili su mi da pored italijanskih kolona od Belih brda i Priboja na Rudo nastupa i jedna kolona nepoznate jačine i sastava, od Višegrada. Izdali su mi naređenje da joj odmah krenem u susret, a ostalo ‘partizan zna i bez objašnjenja’. Dok se bataljon prikupio i krenuo, pala je snežna i vetrovita zimska noć. Vodič koga smo poveli iz obližnjeg sela da nam pokaže put neprekidno je pričao o snazi neprijatelja, o njegovim bunkerima i oružju, da bi u pogodnom momentu umakao u tamnu noć.
“Ko na gori lista…”
Celu noć smo se probijali kroz snežnu vejavicu uz neprekidnu kuknjavu i novog vodiča: “Jaoj, nemojte ići tamo, braćo, ima ih ko na gori lista… naoružani su do zuba … imaju bunkere.” U zoru, 22. decembra 1941. godine, stigli smo u selo Gaočiće. Pred nama se na čistini ukazala usamljena škola, oko koje su se kroz dvogled nejasno nazirali italijanski vojnici. Uočivši značaj grebena desno iznad škole, pretpostavljao sam da se na njemu nalaze italijanske predstraže, pa sam tamo uputio manju pobočnicu. Ispostavilo se da su tamo bile ne samo italijanske predstraže nego i brojni četnici koji su obezbeđivali Italijane u dolini. Na četnike se usmerio Kragujevački bataljon, dok je Kraljevački bataljon krenuo u obuhvat Italijana u školi. Nama se pridružila i jedna desetina Kragujevačkog bataljona, iz koje će malo kasnije poginuti desetar Ratinac i njegov sin, Dragoslav, maturant kragujevačke gimnazije.
Veoma vešti u organizovanju utvrđenja i rukovanju oružjem, Italijani su školu brzo pretvorili u tvrđavu iz koje su na sve strane sipali gustu puščanu, mitraljesku i minobacačku vatru. Slab zaklon je pružala samo retka borova šuma od pravca prema Rudom, dok je sa svih ostalih strana bila čistina. Snežni pokrivač je ubrzo postao izrovan granatama i sav crn od gareži. Mitraljezi su kidali grane sa jela i borova i bušili ih rafalima. Bataljon je nezadrživo napredovao do blizu škole, a onda je zalegao u sneg. Kragujevčani su desno od škole stupili u pregovore sa četnicima. Obavestio sam ih da mi idemo na školu. Italijani su mitraljezima i bacačima dodali i ručne bombe. Uvalica ispred same škole bila je sva preorana. Tu, kraj plota, poginuo je zamenik komandira rudarske čete – Nikola Krtinić.
Italijani traže pregovore
Dok brojni ranjenici ječe u snegu i traže pomoć, ispred mene grupa boraca, među kojima je i politkom bataljona Miro Dragišić, juriša, ubacuje bombe kroz prozor i trojica uskaču u jednu učionicu. Italijani puštaju na njih bombe kroz probušenu tavanicu i naši borci iskaču napolje. To se ponavlja više puta. Nekoliko Italijana beži iz škole prema Višegradu i po tome procenjujem da je protivnik uzdrman. Ponovo napadamo s pojačanom vatrom i stežemo obruč sa svih strana. Negde oko podne bombaši prenose vest da Italijani traže pregovore sa
komandantom. Krećem neoprezno odmah ka školi i jedva ulazim na vrata preko mrtvih i ranjenih Italijana. Komandat italijanske kolone, kapetan po činu, obratio mi se na francuskom jeziku, nudeći nam oružje pod uslovom da pustimo njegove ljude iz okruženja.
Čujete li vi jauke ranjenika? Ja nemam nikakvog drugog ni moralnog ni vojnog prava, sem da kao komandant zahtevam od vas bezuslovnu predaju. Vaše mogućnosti su samo pogibija ili kapitulacija! Za vašu ličnu sudbinu nisu odgovorni jugoslovenski borci, koje ste vi prisilili da napuste svoje kuće i gone se s vama ‘civilizatorima’, ‘kulturtregerima’, po ovim zabitima. Vama su krivi zavojevači koji su vas poslali u tuđu zemlju i vaša komanda u Višegradu koja vam je stavila u zadatak da uništavate ostatke “partizanskih bandi”, da se malo prošetate kao na zimskom turističkom izletu i ne misleći šta to znači za moje polubose borce. Kapetan je izvadio iz futrole svoj pištolj beretu i predao mi u znak kapitulacije – čime je prvi pobedonosni boj Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade bio završen. Hitro smo pritekli u pomoć ranjenicima koji su na snegu krvarili.
Bele mrlje istorije
Ova pobeda u selu Gaočići – po mom sećanju i zabeleškama decembra 1941. godine sutradan posle stroja u Rudom 21. decembra 1941, postaće mutatis mutandis
stvarni, zvanično nepriznati, Dan Jugoslovenske narodne armije, koji se karakteriše kao Dan formiranja Prve proleterske brigade. Kasnije su istoriju krojili i pisali u skladu s tekućom politikom, pomoću “belih mrlja”. Na dan 21. decembra padao je rođendan Josifa Visarionoviča Džugašvilija – druga Staljina, tada, 1941, idola, genijalnog vođe i učitelja, za koga je tadašnje rukovodstvo komunista htelo da veže sve uspehe i dostignuća, u ovom slučaju i za formiranje prve brigade.
I umesto da je Dan Armije – bez Staljinovog i “disidentskog” sindroma vezan za 21. decembar – dan stvarnog “formiranja brigade” ili za 22. decembar – dan “Prve pobede brigade” ili za jedan od ovih datuma tumačenih kao uspomena na “formiranje” i “prvu pobedu”, po “naredma” i zvaničnoj istoriografiji, ispada da je JNA slavila nepostojeće formiranje Prve proleterske brigade (22. decembar) i da neće da ozvaniči činjenicu da stvarno slavi prvu pobedu Prve proleterske brigade.
Disidenti i zaverenici
Koča Popović je 1941. godine bio prva komandantska violina, a kasnije u vreme pisanja istorije disident. I ja sam, komandant Kraljevačkog bataljona – tvorac prve pobede brigade, koja bi mogla biti dostojna i rođendana JNA – takođe naknadno, zbog filozofiranja i protivljenja socijalističkom kultu, svrstan u disinte i zaverenike. Kako su imena disidenata, neprijatelja naroda, otpadnika od prave vere – čiji su tumači samo vlastodršci – lišena prava na javnost, naknadni opis zbivanja, preraspodela ratnih i ostalih uloga i zasluga su i obavezni i lako mogući. U tom duhu je i Milan Ilić Čiča šumadijski uspešno vodio bataljon na Gaočiću. A Ilićev Peti (šumadijski) bataljon novoformirane Prve proleterske brigade nije bio nigde ni blizu sela Gaočići.
