Pavle Jakšić (1913-2005), slavni partizanski komandat, heroj, general i jedan od najviših vojnih rukovodilaca posle rata, vojni teoretičar i pisac, doživeo je “sudbinu” karakterističnu za sve koji nisu ni hteli ni mogli da pristanu na “pravila ponašanja” novoustoličene i, posle pobede u ratu, osokoljene birokratske vladajuće strukture.
Jakšićevi memoari značajan su doprinos saznavanju istorijske istine o jednom vremenu. “Vesti” u narednim brojevima donose zanimljive odlomke.
Memoari Pavla Jakšića imaju značajnu istorijsku vrednost, posebno zbog toga što on održava prvobitnu partizansku etiku u kojoj je istina bila najveća vrlina, napisao je Vladimir Dedijer u predgovoru dvotomne knjige “Nad uspomenama” objavljene tek 1990. godine, posle višegodišnjih zabrana.
Dedijer navodi da je Jakšić u svom životu, za vreme rata i posle rata kao general-pukovnik bio učesnik nekih od najsudbonosnijih događaja u našoj ratnoj i poratnoj istoriji, kao i da je u njemu još slavne 1941. godine kada je bio komandant Kraljevačkog partizanskog odreda prepoznao visokog intelektualca.
Rođen podno Petrove gore
Jakšić je pre rata završio fiziku i matematiku na PMF-u u Beogradu, a uoči samog rata u Parizu je, kao prvi iz tadašnje Jugoslavije, stekao diplomu inženjera optike, ali život u ratnim okolnostima namenio mu je ulogu komandata.
– Ono što Jakšića najviše krasi jesu snažni izvori naše velike primenjene etike iz prvih dana revolucije. S tim čvrstim ubeđenjem Jakšić je branio pravdu i pravicu posle rata, govoreći istinu i najvećim moćnicima u ovoj zemlji. Moralna veličina generala Pavla Jakšića jeste u tome što se prvi usudio da iznese svoja gledišta o krupnim problemima bez dlake na jeziku, na njemu svojstven način, koji smelo kaže “popu pop, a bobu bob – smatra Dedijer ocenjujući Jakšića kao ponosnog, hrabrog i postojanog.
Zbog koncepcijskih neslaganja sa Josipom Brozom Titom, Jakšić je penzionisan 1962. na lični zahtev, posle čega se posvetio publicistici.
Akademik Mihajlo Marković istakao je da ovi memoari nude jedinstvene informacije o presudnim godinama srpske novije istorije koje je mogao da zabeleži samo neko ko se nalazio u centrima zbivanja, ali i, naročito, neko ko je imao hrabrosti i ličnog integriteta da vidi ono što je bilo pred njim i da savesno zabeleži to što je video – bez autocenzure od koje “toliko pate naši hroničari, a naročito naši zvanični istoričari”. Svaka stranica ove knjige učvršćuje čitaoca u uverenju da pred sobom ima autora izuzetnog integriteta i ličnog poštenja.
Jakšić je rođen podno Petrove gore, u Blatuši, na međi Korduna i Banije, a u svojim memoarima daje i najranija, detinja sećanja na Veliki rat.
Poslednji obrok
Moja prva sećanja, uspomene deteta ispod četiri godine, vezana su isključivo za Prvi svetski rat, piše Pavle Jakšić na početku knjige “Nad uspomenama”. Pamtim mnoge pojedinosti, događaje, čiji sam pravi smisao shvatio tek u svoje zrelo doba.
Pamtim da se povodom pogibije našeg komšije Mila Dobrića u Poćorekovom pohodu na Srbiju s tugom i ogorčenjem govorilo: “Utopio se u Drini”, “Ćeraju nas na našu Srbiju”… Pamtim kako je jednog kišnog dana u kuću banula austrijska feldžandarmerija – “šerežani”. I dok su žandarmi sedali sa dedom za sto, nas decu i nepoznatog čoveka gurnuli su u zapećak.
Baba i majka spremale su gostima jelo – meso, jaja, sir (eh, da je i nama, deci, toga bilo!). U jednom trenutku baba Marta je s čuđenjem uzviknula: “Ma, joj, jesi li ti to, Simo?!” Bio je to zaista naš prvi komšija Simo Bojanjac kojeg su žandarmi, po tom nevremenu, uhvatili kod kuće kao vojnog begunca, “zelenokadrovca” i vezanog u lisice gurnuli među nas decu u zapećak dok se oni pogoste za stolom.
“Molim vas, gospodo, da ga odvežete, da nešto pojede”, zapomagala je baka sa suzama u očima, dok smo mi deca posmatrali neobično komešanje.
Cesarsko-kraljevska vlast se smilovala, naš komšija Simo je bez lisica na rukama pojeo svoj obrok i ne sluteći da će mu to biti poslednji. Na polasku baka je obletala oko oružnika i molila i preklinjala da mu ne stežu lisice.
Kratko vreme po odlasku gostiju nastala je uzbuna u kući. Traženo je čisto platno i čaršavi za previjanje rana i nošenje komšije Sime.
“Ma ne bismo mi njega ubili da nam nije pobegao sa lisicama, ovako – morali smo”, pravdao se vođa žandarmerijske patrole.
Simo, otac dvoje nejake dece, iskoristivši nebudnost žandarma dok su tražili gaz preko nabujalog potoka, jurnuo je u našu veliku šumu, povezanu ne samo sa Petrovom gorom nego i sa bosanskim šumama, i, neobjašnjivo, umesto da se drži šume, istrčao na čistinu i izložio se ubitačnoj puščanoj vatri. Izrešetan mecima, izdahnuo je posle nekoliko časova zelenkadrovac Simo…
Gore visoko, dole tvrdo
I tako su, po onoj narodnoj “gore visoko, dole tvrdo, za svog ugnjetača – Austrougarsku ginuli su Krajišnici na Drini, u Galiciji, na Soči, kao vojnici, kao begunci “zelenokadrovci po krajiškim šumama. O prisustvu hajduka i brojnog “zelenog kadra – propratne pojave unutrašnjeg raspadanja i izdisanja velike habzburške carevine – govorile su i česte krađe i pljačke stoke i “poćere za njom sve do reke Une, gde joj se gubio trag u bosansko-krajiškoj hajdučiji. U uzbudljivim prepričavanjima tih događaja slušali smo i o hajducima Tadiću i braći Suzićima, o prebacivanju u buretu preko Une i skrivanju tu negde, u blizini, po šumama Orlove i Pogledića, učesnika u bosanskom ustanku 1875-1878. princa Petra Mrkonjića, tada framasona, pariškog “komunara, kasnije srpskog kralja Petra I Karađorđevića.
Česti pogrebi
Pamtim veliku uzbunu u kući povodom zlostavljanja ljudi i žena na vašaru u Glini zbog srpske narodne nošnje – “pregača, zlostavljanja uz povike “Srbe na vrbe”, podstaknutih veleizdajničkim procesom, odmazdom za sarajevski atentat koji su izvršili Gavrilo Princip i “mladobosanci”. Ostali su mi u sećanju česti pogrebi u selu i priče o “španjolki” – španskoj groznici koja je, kako sam kasnije saznao, pokosila milione ljudi u Evropi.
