Počelo je štrajkom američkih radnika, 1. maja 1886. godine na ulicama Čikaga, koji su tražili svoja prava, tačnije tri osmice – da se 12 i 16 sati rada zameni za osam, zatim osam sati razonode i osam sati odmora.
Miran protest pretvorio se nekoliko dana kasnije u demonstracije više desetina hiljada radnika, odnosno prerastao je u sukob sa policijom koji je postao temelj borbe za veća prava radničke klase. Zato je tri godine kasnije, odnosno 1889. godine, u znak sećanja na žrtve, pala odluka u Parizu da se Prvi maj uzme za Međunarodni praznik rada. To se desilo na stotu godišnjicu Francuske revolucije, kad je tokom prvog kongresa Druge radničke internacionale jednoglasno odlučeno da se od 1890. godine 1. maja obeležava čikaški pokolj mirnom šetnjom povorke ljudi koji su podsećali na značaj radničke klase u društvu. Obeležje ovog praznika su crveni karanfili, i simbol su prolivene krvi za veća prava i bolje uslove rada.
Radništvo širom planete danas na 1. maj gleda kao na zajednički imenitelj i manifestaciju sopstvenog jedinstva i solidarnosti. Kao dan borbe za osnovna ljudska prava svakog radnika, ili u slobodnom prevodu kao na dan prava na život dostojan čoveka. Za ta prava, mnogi su ljudi kroz istoriju izgubili život. Danas se zavisno od zemlje različito obeležava, od mirnih šetnji do protesta. Nije neobično da u mnogim zemljama demonstracije koje se organizuju neretko završe hapšenjem bundžija za veća radna prava, ili da poneka protestna šetnja preraste u sukob sa policijom.
Srbija poslednjih godina 1. maj kako ukazuju sindikalne vođe, dočekuje sa priličnim brojem nezaposlenih, lošim zakonima u oblasti radnog prava, povremenim štrajkovima, ali ipak bez obzira na vremenske prilike sa obaveznom tradicijom raspaljivanja roštilja i prasetom na ražnju, uz rakiju i pivo, uz familiju i kumove na brojnim proplancima i izletištima širom Srbije.
Kriza ili nedostatak želje da se izađe na ulicu, tek ni sindikati više ne organizuju tradicionalno “opasuljivanje”, pa radnici čak ni simbolično više ne iskazuju protest u centru Beograda tanjirom klot pasulja.
A ovako je počelo u Srbiji. Možda su srpske prvomajske svetkovine, proizvod drugačije evolucije ovog praznika u odnosu na druge države, jer je tokom doba Titove i vladavine komunista u tadašnjoj Jugoslaviji, 1. maj bio oda radniku, i u njegovu slavu su se održavale velike parade. Ne treba, međutim zaboraviti da istorija proslava tog dana u Srbiji ima dugu tradiciju koja seže u 19. vek. U Beogradu je obeležavanje Međunarodnog dana radničkih prava otpočelo na inicijativu iznetu na Drugom kongresu Radničke internacionale 1893. godine. Organizovano je proslavljen prvi put 1894. godine, a 1895. se odigrala i prva seoska proslava 1. maja u Srbiji, u selu Dubona kod Smedereva. Slavljen je protestnim skupovima i mitinzima na kojima se tražilo poboljšanje prava radničke klase. Velika proslava je organizovana je 1905, kada je na ulice izašlo 6.000 ljudi. Na isti način 1. maj je obeležavana sve do Drugog svetskog rata. Način proslave izmenili su komunisti posle Drugog svetskog rata, pretvorivši ga u socijalističko slavlje proletera, pa je 1947. godine u centru Beograda održana velika parada u čijem centru je bila oda radniku. Na toj paradi je svečano otvorena prva trolejbuska linija. Raznim priredbama je proslavljan praznik sve do osamdesetih godina prošlog veka, a neradni dan 1. maj su pratile noćna paljenja logorskih vatri posle kojih je sledio ranojutarnji uranak. Ljudi su išli u prirodu tog dana uz “iće i piće”, a popularan je postao i odlazak u šoping ture do Italije, Grčke i Turske.
