Medojević je čak počeo da govori u ime drugih opozicionih stranaka, listom srpskih i prosrpskih, ako se izuzmu cetinjski liberali, posebna sorta koju je teško nazvati političkom partijom, jer više liče na pokret za nezavisnost od Podgorice.
Ne libi se Medojević da pred kamerama kaže kako su ostale stranke priznale nezavisnost Crne Gore, kao da su države, a ne partije, ne bi li time uputio da su se odrekli osnovne ideje koja ih je vodila poslednjih godina. Slučajno ili namerno, tek to predstavlja pokušaj da se srpske opozicione stranke u Crnoj Gori oštete i da se od njih štrpne nešto glasova.
Samo po sebi to je legitimno, ali u Srbiji se time čini medveđa usluga našem narodu u Crnoj Gori. Odjednom se zaboravilo da je Medojevićeva stranka glasala za uvođenje crnogorskog jezika, program genetskog inženjeringa namenjen rasrbljivanju srpske dece u tamošnjim školama.
Ujedno, dovoljno je bilo da Medojević na RTS-u kaže kako je priznanje Kosova sramota za Crnu Goru, pa da se zaboravi da je posle demonstracija u Podgorici povodom tog čina vlasti izjavio da je neophodno da sa javne scene odu Đukanović i mitropolit Amfilohije, inače predstavnik glavne tamošnje nacionalne institucije Srba. Ispada da su namerno ili nehotice
Medojeviću, kao i Đukanoviću, osnovni politički neprijatelji postali Srbi, čije medije sada koristi da se nametne kao glavni pretedent za preuzimanje vlasti.
Čini se da su svi odjednom shvatili da Milo ne može večito, i da će kad-tad, kao i svaki čovek, makar da umre ako ne ode s vlasti za života. Mada, mnogima u Podgorici i biologija se do juče činila neprimenljivom u Milovom slučaju. Dok se to ne dogodi,
trajaće borba za njegovo nasleđe i u nju će se uplesti svakakvi pretendenti, ozbiljni igrači i avanturisti. Ukupno gledano, ako izuzmemo lične netrpeljivosti, reč je o pokušajima preuzimanja sistema vlasti uspostavljenog pod Đukanovićem, u meri u kojoj to bude moguće.
Time pitanje Đukanovićevog nasleđa preuzima dinastijski karakter i odražava se na
srpsko-crnogorske odnose. Naime, problem bliskosti ili udaljenosti Srbije i Crne Gore u prošlosti je proizlazio iz pitanja koja će dinastija da objedinjuje taj prostor, cetinjska ili beogradska, a tako je bilo i nedavno, što je dovelo do referenduma o nezavisnosti. U Crnoj Gori se uvek na političku razuđenost u Srbiji gledalo sa nipodaštavanjem.
Slobodan Jovanović je pisao kako crnogorska dinastija doživljava srpsko višestranačje, parlamentarni sistem rođen Ustavom iz 1888. kao na slabost. Nisu, naime, bili u stanju da shvate da je reč o nacionalnom i državnom usponu Srbije, što je dovelo do pada dinastije Petrovića i samim tim crnogorske samostalnosti 1918. Crnogorski indenpendisti svih fela to ni danas ne vide, uključujući i Medojevića koji je za razliku od ostalih svestan da su se u Srbiji promenile tri vlade od petooktobarskih promena, dok Đukanovićeva dinastička svita jaše sve živo već dve decenije.
