Tokom trajanja emisije u program se uključio Stanko Subotić Cane, kontroverzni poslovni čovek, u javnosti sumnjičen da stoji na čelu većeg dela balkanskog organizovanog kriminala, koji je pred srpskim sudom i policijom otputovao najpre u Crnu Goru, a potom u Švajcarsku. Subotić je od strane crnogorskih opozicionara, među kojima je bio i Medojević, bio označavan i kao oslonac režima Mila Đukanovića.
Subotić je iskoristio ovo obraćanje da ukaže na svoje navodno učešće u kupovini kompanije "Večernje novosti" i pomoć za koju tvrdi da ju je pritom pružio bogatašima Miroslavu Miškoviću i Milanu Beku. Zašto se Subotić uključio u program? Na osnovu onog što je rekao, čini se da je on jedan naš sugrađanin koji se pre mnogo godina preselio u Švajcarsku posle čega se na njega sručio veliki progon, u poslednje vreme orkestriran od Miškovića i Beka, njegovih navodnih nevoljnih dužnika. Malo je verovatno da se Subotić javio u program iznerviran zato što mu Medojević, podstican od dvojice bogataša, kalja ugled.
Da je brinuo o časti stao bi pred sudije srpske države, pobio optužbe, isterao pravdu i povratio svoj novac. Da je političar, njegov nastup bio bi shvaćen kao pokušaj da pridobije javnost. Ovako, Subotićev nastup moguće je shvatiti kao poruku. Poruku prvim i najbogatijim ljudima Srbije.
Povrh svega, otvoreno je i jedno bolno pitanje naše demokratije. Ono glasi: čiji su srpski mediji? Demokratija je nemoguća bez slobodnih i ekonomski nezavisnih građana, istih takvih medija i ravnopravnih izbornih uslova. Činilo se da je u Srbiji stanje u medijima nešto bolje nego kad je reč o ostalim spomenutim preduslovima. U svakom slučaju, dok voditelj emisije nije propitivao Subotića o tome zašto se već nekoliko godina ne odaziva sudskim organima Srbije, mnogi mediji su požurili da ga posle ove njegove izjave što pre diskredituju.
Kuda ide Srbija? Poznata misao Zorana Đinđića prema kojoj mnoge države imaju mafiju, dok u Srbiji mafija ima svoju državu, nesumnjivo je bila tačna i moguće ju je primeniti na većinu nekadašnjih jugoslovenskih država. Nastojanja da organizovani kriminal bude suzbijen i razvlašćen do danas nisu bila ozbiljna i nisu imala većeg uspeha. Slučaj "Šarić", baš kao i mnogobrojni drugi od 2000. do danas snažno potkrepljuju ovu tezu.
Kampanja koju Medojević već nedeljama vodi protiv raznih ličnosti osumnjičenih da stoje iza organizovanog kriminala i podržavaju Đukanovićev režim svakako je skrenula pažnju javnosti. U svojoj borbi Medojević je imao istomišljenike u redovima crnogorske opozicije. Ipak, treba reći da za sada uglavnom nije moguće čuti uravnotežen i nepolitičan stav o balkanskoj mafiji i nedavnim aferama.
Kao što je pre samo tri godine glasao za sadašnji crnogorski ustav i tako razbio jedinstvo opozicije, Medojević bi uskoro mogao da prekine sadašnju kampanju. Ipak, kriminalizacija i partitokratizacija srpskog i crnogorskog društva svakako ne znači da je obračun sa organizovanim kriminalom nemoguć. Iako je malo verovatno da su sadašnje vlasti u Srbiji istinski odlučne u obračunu sa organizovanim kriminalom, niko ne treba da se nada da postoji bezopasna i čista borba protiv mafije, koja je nastala u uslovima rata i međunarodnih sankcija.
Dakle, čak bi se i uređena, snažna, ekonomski i politički nezavisna država u obračunu sa ovakvom "kamorom" našla u velikim teškoćama, a građani i javnost bili bi zbunjeni kontroverzama koje ni u mnogo stabilnijim demokratijama nije teško proširiti i učiniti vrlo uverljivom.
Srpski zvaničnici tvrde da je, javivši se u emisiju B92, Stanko Subotić pokazao nervozu i strah od mogućeg izručenja Srbiji. Nameće se međutim pitanje da li postoje osumnjičeni za najteže zločine, za organizovani kriminal ili zloupotrebu položaja za koje važe drugačija pravila nego za ostale građane koje goni sud. Od telefonskog nastupa Ljubiše Buhe, u to vreme zaštićenog svedoka, u televizijskim vestima uoči atentata na Đinđića, do ovog Subotićevog uključivanja u emisiju, svedoci smo jednog obrasca. Prema njemu, postoje ličnosti koje su čak i kada su u sukobu sa zakonom i dalje iznad njega, za koje postoji način da ostanu na slobodi, koje državni organi spominju kao vremensku nepogodu, političari se menjaju – oni ostaju i uživaju mogućnost medijskog nastupa čak i onda kada imaju tremu da se pojave pred sudijama.
Dokle god stvari budu tako stajale, naše teškoće biće velike, a ishodi nepromenjeni. Kada vlasti počnu da se bave organizovanim kriminalom pre nego što osumnjičeni napuste našu zemlju. Tužioci postanu brži i hrabriji, a sudije samostalnije i smelije. Novinari izađu iz politike i počnu da se bave strukom, i pored tiraža i gledanosti shvate da postoji i nekakva njihova građanska misija. Tada će organizovani kriminal biti suzbijen i poražen. Istina, nikada potpuno i zauvek.
