Brđanin je poslednji haški optuženik ili osuđenik koji je slobodu dočekao tek pošto je teško oboleo. Prvi je takvu sudbinu doživeo general Đorđe Đukić. Tokom rata u BiH član glavnog Štaba VRS i pomoćnik komandanta za pozadinu Đukić je uhapšen 30. januara 1996. i ubrzo poslat u Haški tribunal gde je optužen za čitav niz ratnih zločina.
Hitna puštanja
Međutim, već posle nekoliko meseci, 24. aprila, pušten je jer su haški lekari utvrdili da boluje od karcinoma u poodmakloj fazi. Odmah je primljen na VMA, a preminuo je za manje od mesec dana, 18. maja te godine.
Slične sudbine bio je još jedan general VRS, Momir Talić, koji je prvobitno bio optužen zajedno sa Radoslavom Brđaninom. Talić je tokom rata bio komandant Prvog krajiškog korpusa, a zatim, dok nije došlo do formiranja Oružanih snaga BiH, 1997. je postao načelnik Generalštaba posleratne VRS. Uhapšen je dve godine kasnije na osnovu tajne haške optužnice u Beču, gde je kao načelnik GŠ VRS boravio na seminaru OSCE.
Posle dve godine u Hagu, general Talić je 20. septembra 2002. privremeno pušten na slobodu “zbog zdravstvenih razloga”. Preminuo je na VMA 28. maja 2003. godine.
Potpukovnik VRS, ratni načelnik bezbednosti Zvorničke brigade Drago Nikolić umro je 11. oktobra 2015. godine u svojoj kući, u selu Gornja Koviljača kod Loznice. On je pravosnažno bio osuđen na 35 godina zatvora u predmetu u kome su njegovi pretpostavljeni šef bezbednosti Drinskog korpusa, pukovnik Vujadin Popović i pukovnik Ljubiša Beara, dobili doživotne robije. Nikolić je u Hagu dočekao pravosnažnu presudu, a onda pušten na slobodu iz “humanitarnih razloga”, odnosno zbog terminalne faze karcinoma.
Nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine, Goran Hadžić uhapšen je 2012. godine i odmah prebačen u Hag. Proces je trajao do 2014. godine kad mu je pozlilo u sudnici. Ustanovljeno je da ima rak mozga, ali je pušten na slobodu tek u aprilu sledeće godine. Preminuo je 12. jula 2016. godine.
Doktor pričao viceve
Prof. dr Miljko Ristić je u više navrata odlazio u Hag kako bi kontrolisao zdravstveno stanje generala Sretena Lukića kome je operisao srce. Priznaje da je i dalje zapanjen zdravstvenom nebrigom koju je tamo video.
– Čak i ratni zarobljenici imaju pravo na lekara i na lečenje, a Srbi u Haškom tribunalu su bili bukvalno prepušteni sami sebi. Imali su zatvorskog doktora Falkera koji je uvek bio dobro raspoložen, pričao je stalno neke viceve, ali zatvorenike je obilazio jednom nedeljno, na sat vremena. Sreten Lukić je izručen Hagu u pidžami, dok mu još ni grudna kost nije zarasla, a tamo ga punih 18 meseci niko od doktora nije pregledao, a kamoli poslao u bolnicu. Lukić je u jednoj šetnji čak pao od iscrpljenosti. Mislite li da ga je neko od doktora pogledao?! Niko. Da ne govorim da je prema preporuci Svetske zdravstvene organizacije obavezno da svi stariju od 45-50 godina, barem jedanput u 12 meseci urade ultrazvuk srca. Kada sam pitao doktora Falkera zašto barem Lukiću to nisu uradili, on mi je odgovorio da je “gužva” za ultrazvuk. Vrhunac cinizma – ogorčen je dr Ristić.
Vojislav Šešelj kaže da ni sam ne zna koliko puta se obraćao sudskom veću da ima sve teže zdravstvene probleme.
– U jednom trenutku sudije su mi čak rekle da je to zato što sam gojazan. Ućutali su se tek kada su mi ispumpali osam i po litara vode, odstranili tri metra debelog creva i 20 limfnih čvorova. Kada su mi zbog srčanih problema ugradili deflibirator već posle nedelju dana su ustanovili da je jedna anoda ispala iz srca, a onda su odlagali operaciju sve dok me jedne noći iz kreveta nije izbacio strujni udar. To je kao da naletite na tramvaj u punoj brzini. Mene je tako dva puta udario, ali tek oko osam ujutro su me prevezli u bolnicu – seća se Šešelj.
Profesor Ristić dodaje da mnogi optuženici nisu imali takvu sreću, poput Milana Kovačevića koji je preminuo 1. avgusta 1998. usled pucanja trbušne aorte.
– Ne puca aorta odmah, pa čovek umre za pet minuta. Tek kada je počeo očajnički da kuka od bolova pojavio se stražar i pozvao doktora. Ali umesto da hitno bude prebačen u bolnicu i operisan, čime bi mu se spasao život, taj doktor mu je dao injekciju protiv bolova. To je katastrofalna greška, za koju niko nije odgovarao – kaže doktor Ristić.
Tri samoubistva
U Hagu su se dogodila i tri samoubistva. Najspektakularnije se odigralo 29. novembra 2017, kada je hrvatski političar iz BiH Slobodan Praljak, nakon osuđujuće presude, naočigled sudija, ali i sveta popio otrov. Pre njega, u Haškom tribunalu prvi je sebi oduzeo život nekadašnji gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović koji se ubije 29. juna 1998, a zatim, 6. marta 2006. bivši predsednik RSK Milan Babić.
– Boravio sam u to vreme u Hagu i nije trebalo da završite medicinski fakultet da konstatujete da s njegovom psihom nešto ozbiljno nije u redu. On je satima čučao sam u uglu bez da progovori jednu reč. Obratio sam se zatvorskoj upravi da to nije prirodno ponašanje. Mislite da su nešto preduzeli, da su pozvali psihijatra ili nešto drugo? Ništa – svedoči dr Ristić.
Nisu dočekali hapšenje
Ukupno deset optuženika nije dočekao prebacivanje u Tribunal: Stipo Alilović, Janko Bobetko, Goran Borovnica, Simo Drljača, Dragan Gagović, Janko Janjić, Nikica Janjić, Slobodan Miljković, Željko Ražnatović i Vlajko Stojiljković, koji se 12. aprila 2002. godine ubio iz pištolja ispred tadašnje Savezne skupštine u Beogradu.
Simo Drljača je ubijen 10. jula 1997. godine u Prijedoru pri pokušaju SFOR da ga uhapse. Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. januara 2001. godine u hotelu Interkontinental i ovo ubistvo i dalje izaziva čitav niz kontroverzi, uključujući i tezu da je “sklonjen” kako se ne bi pojavio u Hagu.
Umrli u zatvoru
Čekajući da bude prebačen u zatvor na izdržavanje doživotne kazne zatvora izrečene 2015. godine, u Hagu je 9. februara 2016. preminuo pomoćnik načelnika Glavnog štaba VRS, general Zdravko Tolimir 9. februara 2016. godine. General Mile Mrkšić, komandant Vojske RSK, umro je 16. avgusta 2015, na izdržavanju kazne u Portugalu, a pukovnik Ljubiša Beara, načelnik bezbednosti Glavnog štaba VRS, u zatvoru u Berlinu gde je uzdržavao kaznu doživotnog zatvora.
Stres glavni okidač bolesti
Prvi predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić još 2015. godine u pismu tadašnjem generalnom sekretaru UN Ban Kin Munu zatražio je hitnu istragu zbog zapanjujućeg broja obolelih od karcinoma u Pritvorskoj jedinici Ševeningen.
Njegov pravni savetnik Goran Petronijević objašnjava da je ovo pismo usledilo tek pošto se Karadžić prethodno obraćao svim instancama Tribunala.
– U trenutku kad je pisao generalnom sekretaru UN, u Hagu su već bila zabeležena dva samoubistva, dve naprasne smrti i 11 obolelih od raka ili leukemije. Na sve to, i sam predsednik Karadžić je bio podvrgnut hitnoj operaciji žuči, konstatovan mu je visok šećer, a pre dolaska u Hag bio je savršenog zdravlja. Međutim, umesto da istraga bude poverena nekom nezavisnom međunarodnom telu, sproveli su je doktori sa Univerzitetske klinike u Roterdamu. Oni su nakon dve posete pritvoru i proučavanja dokumenata koje im je dostavio sud zaključili da je “broj obolelih od raka u pritovoru proporcionalano jednak broju obolelih među stanovništvom zemalja bivše Jugoslavije”. Da nije tragično, bilo bi smešno – ističe Petronijević.
Karadžić je u zahtevu sugerisao da uzrok oboljenja može biti hrana iz plastičnih pakovanja koja se podgreva u mikrotalasnim rernama, ali i izolacioni materijal u zidovima pritvora.
Ipak, Vojislav Šešelj i prof. dr Miljko Ristić su tu mnogo jasniji i konkretniji.
– Dobijali smo hranu koja je po šest meseci bila zamrznuta, pa odleđena. Zamislite kakav je krompir tako spremljen. Tu hranu ni svinje ne bi jele zbog čega je jedan deo pritvorenika koji je znao da kuva kupovao namirnice i sam spremao obroke, a većina drugih je kupovala konzerve i razne “grickalice” i tako se hranila godinama – kaže Šešelj.
Prof. dr Miljko Ristić upozorava da upravo konzervirani proizvodi sadrže najveći procenat kancerogenih sastojaka, ali da je ključni okidač – stres.
– Stres je ne samo jedan od ključnih faktora za razvoj malignih bolesti, ali još veće posledice ostavlja po kardiovaskularni sistem, odnosno izazivanje standardnih hroničnih bolesti koje mogu da završe smrću pacijenta – izričit je dr Ristić.
Goran Petronijević kaže da su Srbi u Hagu “stresa imali i za izvoz”.
– Srbima su kazne pljuštale kao da je reč o masovnim ubicama i teroristima. Pritom su optuživani bez validnih dokaza, na osnovu rekla-kazala svedoka, a na kraju u sudnici bili prinuđeni da dokazuju svoju nevinost, mada je Tužilaštvo trebalo da dokazuje njihovu krivicu. Na kraju, kada se većina njih pomirila sa drakonskim kaznama, imali su “svetlo na kraju tunela” sudsku praksu da su osuđenici puštani na slobodu posle dve trećine izdržane kazne. Onda je na scenu stupio Karmel Ađijus koji je Srbima to zabranio. To je stres za stresom – navodi Petronijević.
Šešelj dodaje da je sudija Ađijus uveo i “presude bez suđenja”.
– Ključan uslov da Karmel Ađijus nekoga pusti na prevremenu slobodu bilo je priznanje te osobe da se kaje za počinjene zločine. Zamislite ljude koji su ceo sudski postupak tvrdili da su nevini, pa robijali tolike godine, na kraju moraju da priznaju da su krivi i da se zbog toga iskreno kaju. To je van svake pameti – ističe Šešelj.
Slučaj Milošević
Svi sagovornici “Vesti” se slažu da je smrt Slobodana Miloševića najstravičniji primer stradanja Srba u Haškom tribunalu.
Milošević je preminuo 11. marta 2006. u svojoj ćeliji i to samo nekoliko dana pošto je i pismu Ruskoj Federaciji upozorio da mu je život u opasnosti.
– Razgovarao sam nekoliko puta s Miloševićevim kardiologom, načelnikom kardiologije na VMA Zdravkom Mijailovićem, koji ga je posećivao i u Hagu. On mi je rekao da je predsednik SRJ pre odlaska uradio koronarografiju i da nije imao nikakvih problema, niti suženja krvnih sudova. Nemoguće je da se oni zakrče i proizvedu infarkt za samo pet godina – kaže Ristić.
Šešelj kaže da je utvrđeno da je Milošević dobijao antibiotik koji se daje protiv lepre i kolere.
– Taj lek poništava efekte lekova za srce i pritisak. Sasvim je jasno šta mu se dogodilo jer je preminuo u trenutku kada je završavao sa izvođenjem dokaza odbrane i već je bilo jasno da je rasturio i optužnicu, ali i mnoge lažne dokaze i svedoke – kaže Šešelj.
Bitka za Mladićev život
Porodica i advokati generala Ratka Mladića koji je 2021. pravosnažno osuđen na doživotni zatvor poslednjih godina vode bitku za njegov život. Do sada su u više desetina alarmantnih saopštenja naveli da je Mladićevo zdravlje sve lošije, a ne samo da nema adekvatnu medicinsku negu već ni porodica ne može da dobije njegove zdravstvene nalaze.
– Mislim da generala Mladića maltretiraju ne bi li ubrzali njegovu smrt jer su postigli cilj koji su hteli. On je u Hag došao sa dva preležana moždana udara, u zatvoru je doživeo seriju manjih, a zatvorska uprava i lekari odbijaju da porodici daju sve lekarske nalaze. Očigledno je toliko loše da nijedan zatvor ne želi da ga primi, a za Ujedinjene nacije je očigledno skupo da ga prebace u neku bolnicu. Holandski doktori su odlični, njihove bolnice savremene, ali sve je užasno skupo i UN umesto da štede na platama sudija i pratećeg osoba, odlučuju da štede na zdravstvenoj nezi osuđenika – ističe Vojislav Šešelj.
