Kažu da ljubav menja svet i – menja! Zbog nje su se vodili i ratovi. Kažu da ljubav ne pita za godine, veru, religiju, uverenja i ubeđenja… I ne pita! Pričaju da pomera granice. Možda ne one geografske, ali ostale, svakako, da. Mahdi Hodabahši “okrenuo je svet” da bude uz tadašnju devojku, sada suprugu, Tanju. Iz Irana je došao u Srbiju, promenio život iz korena, zastavu pod kojom se takmiči, sve zbog ljubavi…
Posle 22 godine na šampionatima Evrope u tekvondou, u muškoj konkurenciji, začula se himna Srbije. Zbog – Iranca! Mahdi, koji pored evropskog ima i svetsko zlato (za Iran), nedavno je na šampionatu Starog kontinenta u Sarajevu zaposeo najviši stepenik pobedničkog postolja. Iako je nekoliko minuta pred kraj finalne borbe gledao u ambis, iz njega se izdigao poput Feniksa iz pepela, onako kako rade šampioni. I oni na terenu i oni van njega.
Sudbonosni susret u Banji
Mahdi je jedan od najboljih tekvondista na svetu. Za one koji nisu u materiji, nešto poput Novaka Đokovića u tenisu. Takmičar koga bi poželela svaka zemlja i oberučke ga prihvatila. Takvu priliku nije propustila ni Srbija, iako ovaj, tada momak, pri dolasku u Beograd nije ni pomišljao da li će da nastavi karijeru. Važno mu je bilo samo da bude uz Tanju.
– Rekao sam već, karijeru mogu da nastavim bilo gde, ali još jednu Tanju teško mogu da nađem – pravo u centar će evropski šampion.
Tanja, nekada Tanacković i sama bivši sportista, pojašnjava situaciju:
– U tom period prolazila sam kroz težak period, imala sam tešku porodičnu situaciju. Mahdi je došao da bi bio pored mene, da mi pruži podršku, da ne prolazim sama kroz sve to i na tome ću mu biti večno zahvalna. Odluka da dođe u Srbiju nema veze sa tekvondom, on je čak bio svestan da, možda, neće nastaviti karijeru.
Ipak, sreća prati hrabre, a Hodabahši to svakako jeste, kada se odrekao brenda koji je predstavljao u Iranu i došao u nepoznatu sredinu, hiljadama kilometara daleko od doma. Kockice su se poklopile i novi stanovnik Beograda je postao član Tekvondo kluba Galeb. Ipak, o tom po tom. Da krenemo redom, od Vrnjačke Banje 2013. godine.
– Upoznali smo se u letnjem kampu Galeba u Vrnjačkoj Banji i tada smo, nekako spontano, ušli u vezu. Prvi put kad smo sparingovali zajedno, izvela je moj omiljeni potez u tekvondou i odmah me osvojila – otkriva Mahdi.
Od samog starta veze je bilo jasno da će, da bi ljubav pobedila, oboje morati da se potrude.
– Zaista je bilo teško održavati vezu na daljinu. Sama činjenica da smo mi nastavili, ne da se dopisujemo, nego da se viđamo u Istanbulu, na pola puta, jeste posebna. Tamo smo upoznali jedno drugo, dosta dugo smo bili u vezi, sa viđanjem jednom mesečno, ili u dva meseca, u Turskoj. Međutim, ni to nije lako, posebno sa takvom sportskom karijerom koju je Mahdi imao. U to vreme, poslednjih sedam-osam godina, Mahdi je došao do svih medalja! Verovatno je jedini čovek koji je osvojio sve u Aziji, u Evropi i svetu. Nedostaje mu jedino olimpijsko odličje – ponosno će Tanja.
Jovićeva pomoć “Terminatoru”
Na Azijskim igrama 2014. 28-godišnji Iranac osvojio je zlato, a isti uspeh je ponovio i na Svetskom prvenstvu 2015. Mnogi su počeli da ga smatraju nepobedivim, pa je dobio nadimak “Terminator”.
– Bilo je teško dobiti vize za Srbiju i Iran, pa je Istanbul bio jedino rešenje. Bio je na pola puta. Kada nismo mogli da se viđamo, čuli smo se. To su bili, uglavnom, video pozivi, stalno smo razmenjivali poruke.
Prvo iskušenje njihova veza imala je kada je Tanja prestala da trenira:
– Dok je on bio na vrhuncu karijere, ja sam završavala sa sportom i počinjala da radim. To je izazivalo jaz između nas, zbog čega smo se i rastali na godinu i po dana. Na sreću, kasnije smo odlučili da se vidimo još jednom. Bez previše razmišljanja, Mahdi je spakovao kofere i došao u Srbiju.
Za hrabrost je nagrađen. Vrlo brzo po dolasku u srpsku prestonicu je postao član Galeba.
– Seli smo i pričali sa trenerom Draganom Jovićem, razmotrili sve mogućnosti kako da Mahdi nastavi karijeru. Gale je pričao sa ljudima iz Tekvondo asocijacije Srbije. Znali su da se dugo borio, da je najbolji na planeti u njegovoj kategoriji, ali i da ima određene povrede, određen staž. Ipak, shvatili su da i dalje može da se takmiči.
Zna Mahdi ko je imao važnu ulogu u celoj priči.
– Uz pomoć Ministarstva omladine i sporta, Olimpijskog komiteta Srbije i Tekvondo asocijaciji Srbije, na čelu sa Draganom Jovićem, u kratkom roku sam dobio pasoš, a samim tim i mogućnost da se borim.
Ipak, to nije značilo da je sve gotovo.
– Najveći problem u celoj priči su pravila. Kada napustiš jednu reprezentaciju, da bi branio boje druge, moraju da prođu tri godine, osim ukoliko nacionalni savez zemlje iz koje odlaziš dozvoli drugačije. Iz Irana su dali zeleno svetlo da se bori na evropskim, svetskim turnirima, Gran priju, ali ne i da učestvujem u kvalifikacijama za Olimpijske igre. To je, zapravo, bio jedini uslov. Znali smo da u Japanu ne može da se takmiči, ali je ostala nada da će biti spreman za Pariz 2024 – kaže Tanja.
Preko trnja do trona
Pre Pariza, za početak, došlo je evropsko zlato. Put do trona nije bio posut ružama. Naprotiv!
– Do poslednjeg trenutka se nije znalo da li će Evropsko prvenstvo da bude organizovano ili ne. Tri nedelje pre toga preležao sam koronu. Sedam dana pre turnira, dobio sam rupturu mišića.
Da je Mahdi prošao trnovit put do cilja, potvrđuje i lepa supruga Tanja:
– Put do trona nije bio nimalo lagan. Bolela ga je noga i dok hoda. Nema sa čim se nije izborio. Svaka mu čast. Znala sam da može do medalje, da pobedi bilo koga na svetu, ali mi je primarno bilo bitno da mu ne pukne mišić. Na dan takmičenja sam se molila da se ne iskomplikuje povreda. Samo mi je to bilo bitno. Kada je osvojio zlato, pomislila sam – dobro je, ostao je čitav.
Mahdija je bolela noga, ali on se nije predavao. Bandažiran mu je list, toliko čvrsto, da je u finalu, u trećoj rundi, u jednom momentu pao. Nije mogao da hoda, ali je taj period dobio 19:17, iako je gubio 15:7!
– Moraš da imaš snagu uma, kao što on ima. To je potpuno neverovatno. Treba da imaš toliku moć, da napustiš jednu takvu zemlju, sa 80 miliona stanovnika, gde si šampion, u nivou Ivane Španović, Milice Mandić, Novaka Đokovića u toj zemlji i da zbog supruge, da bi bio njena podrška, odeš u zemlju koja ima sedam-osam miliona stanovnika i u kojoj si niko i ništa. Stvarno je apsolutni šampion. Treba imati snage odlučiti se na takav korak, na razlike koje donose ova dva sveta – još jednom ističe supruga Tanja.
Nema predaje
Kod rezultata 15:7 posle druge runde, Mahdiju su razne stvari prolazile kroz glavu, ali ne i da se preda:
– Nisam hteo da odustanem, ne volim da gubim. Bilo mi je teško, jer pored toga što me je bolela noga, bio sam u bodovnom zaostatku. Ipak, tu je bio Dragan Jović, da me motiviše, pogura i pomogne da se borim do poslednjeg atoma snage. U treću rundu sam ušao sa zaostatkom 15:7, odlučan da nema šanse da izgubim. Došao sam do ovde, istrpeo toliko bola i sada da odustanem? Ni slučajno!
Nema nameru takmičar Srbije da digne ruke ni od sna zvanog medalja na Olimpijskim igrama.
– Nastavljam da treniram, da se borim, videćemo dokle će to da me dovede. Sa medaljom sa Evropskog prvenstva je sve lakše. Probio sam led – zaključuje Mahdi.
Divna zemlja Iran
Mahdi je – zvezda. Svi su u svetu tekvondoa čuli za njega. I šire. Ipak, on je “čovek iz naroda”. Čvrsto na zemlji, uvek nasmejan, pozitivan, šarmantan.
– Nije bilo lako na početku. Imaš nepoznanicu pred sobom. Dosta imamo predrasuda o Iranu i njihovim državljanima, bez razloga. Zemlja je prelepa! Bila sam pre venčanja i sada, za praznike. Ljudi su divni. Na to gledam kao na neko ogromno bogatstvo. Ja volim Srbiju, ona je moje bogatstvo, sve moje je ovde, porodica, ali pored toga imam još nešto, neverovatno, drugačije, fantastično, jednu takvu zemlju sa takvom istorijom, tradicijom. Njegova porodica je divna. Koliko su to otvoreni ljudi, željni da ti pokažu kulturu, hranu, bez grama predrasuda.
Iz vašeg ugla, savet za one koji su u sličnoj situaciji, odnosno vezi?
– Ne guglajte! Izlazi 1001 glupost. I o Srbiji i o Iranu. Zato me nervira kad ljudi pričaju, ne znaju, a nađu se pametni da komentarišu – ističe Tanja.
Vojnička disciplina
Da li ste imali neku neprijatnost, otkako ste u Srbiji?
– Ne, nijednu.
– Mahdi je pravi profesionalac. Njemu su trening, odmor najbitniji. Kvalitetna hrana, takođe. Daje 300 odsto na treningu. Trening mu je uvek kao turnir. On je vojnik. Nema tu mesta za izlaske. Mora da legne na vreme, da spava između treninga. To je nešto što radi godinama unazad i ne primenjuje samo pred takmičenje, nego neprekidno – otkriva Tanja.
Ko kuva?
– Ja, naravno.
Mahdi je godinu i po dana u Srbiji, ali ne govori srpski.
– Znam ono što koristimo na treningu. Kod kuće pričamo na engleskom – ne krije Mahdi.
Nedostaje iranska hrana
Šta vam najviše nedostaje u Srbiji?
– Hrana! Ne zato što u Srbiji nema dobre hrane, već zato što je naša drugačija. Druga je vrsta mesa i pirinča. Jedva sam čekao praznike, da odemo u Iran, da se najedem – kroz osmeh će Mahdi.
Porodice se nisu protivile
Kako je porodica reagovala na ideju da se preselite u Srbiju?
– Imao sam njihovu podršku. Bili su uz mene. Rekli su da slušam srce. Nisam imao dilemu. Spakovao sam se i došao u Beograd – kaže Mahdi.
Kako je Tanjina porodica prihvatila zeta?
– On je toliko šarmantan, pozitivan uvek nasmejan, tako da mu teško odoleti u bilo kakvom smislu. Stalno širi pozitivnu energiju, tako da nije bilo dileme da li će moji da ga vole, ili ne. Niti su ikad imali problem sa tim da li je on iz ove, ili one zemlje, ili tome slično – ističe Tanja.
Tanja najveća podrška
Nije samo Tanja ponosna na Mahdija i zahvalna na onome što je učinio zbog nje. Isto oseća i Hodabahši:
– Veliki cilj su Olimpijske igre 2024. u Parizu i naravno, Tanja mi u tome pomaže i zbog toga ću joj uvek biti zahvalan. Dala mi je ogromnu motivaciju. Zato želim da je učinim srećnom i ponosnom i okačim joj zlato oko vrata posle Olimpijskih igara.
