“Više puta sam na temu Crne Gore rekao šta sam imao da kažem. Sad bi imalo smisla reći nešto što će razumeti Amerikanci, a ne moji rođaci”, izjavio je Matija Bećković.
– U njinu Crnu Goru, u koju su mi zabranili ulazak, nisam nikad ni ulazio, a iz moje Crne Gore nisam nikad ni odlazio. Crna Gora je nekad bila jedina zemlja gde su Srbi mogli biti ono što jesu, a u 21. veku je jedina u kojoj ih vlast primorava da budu ono što nisu.
Trčanje počasnog kruga
Koliko puta su ljudi pristajali na sve samo da bi opstali. Tako je bivalo i u Crnoj Gori sve dok im nisu nasrnuli na veru, jedino što im je preostalo i što ih je održalo na kamenu. Nestali bi da su se prepali i na to pristali. Istina, pre današnje vlasti niko nikad nije došao na tako bestidnu ideju. Ta družina se usudila da pljune u dušu svoga naroda, da hapsi vladike i sveštenike, da etnički čisti vojsku Hristovu, u kojoj nema ni Grka, ni Jevreja, ni Srba. Ne bih se začudio da i za to imaju nečiju prijateljsku podršku.
Ne znam ko će pobediti na sledećim izborima (izbori u Crnoj Gori su 30. avgusta, prim. ur.), ali se sa ove daljine čini da je jedino sigurno da će vladajuća partija izgubiti. Ko god da pobedi – ona neće. Istekao joj je rok upotrebe. Trči počasni krug. Nigde nikad ta vrsta vladavine nije završila drukčije.
Duhovni aparthejd
Crna Gora je idealna za idealne izbore. Mogli bi svi glasati pred kamerama da sve bude vidno, čisto i jasno. Da bude slobodna, a ne zarobljena država. Nažalost, izgleda da je idealna i za sumnjive rabote, od kojih ne odustaju, iako ih svaki dan hvataju na delu.
Poslednji čas je da se i u Crnoj Gori desi ono što se još nije desilo jedino u njoj. A to znači da se promeni vlast koja nije promenjena od 1945. godine. I to na izborima, što se nije desilo nikad. I da se sve obavi bez krvi. Najgore bi bilo da se podele i pobiju i tako utvrde ko je bolji. Sadašnji duhovni aparthejd i mir takođe ne rešavaju ništa.
Glasačkim listićima se mogu odbraniti svetinje i svetinja Crne Gore, kročiti u 21. vek i poraziti oni koji litije vide kao uvod u „Oluju“ i svom narodu kavaljerski nude prevoz da ne ide peške.
