Reporteri “Vesti” zabeležili su priče i utiske učesnika Svesrpskog dečjeg sabora u Beogradu, koji su stigli iz 11 zemalja, od Evrope, preko Sjedinjenih Američkih Država, do Australije. Šta su sve doživeli tokom boravka u otadžbini, šta su imali prilike da vide, kako su se proveli u kućama vršnjaka domaćina i još mnogo toga čitajte u narednim brojevima našeg lista.
Tokom posete kući Vuka Stefanovića Karadžića u Tršiću, upoznali smo harizmatičnog dvanaestogodišnjaka iz Sidneja. Jovan Gulić je doputovao u Srbiju iz daleke Australije kako bi proveo nekoliko dana sa svojim vršnjacima iz matice, ali i iz rasejanja.
– Kada sam saznao za ovu ekskurziju po Srbiji, nisam mogao da dočekam da uđem u avion. Došao sam sa svojim prijateljima sa kojima idem na dopunsku nastavu srpskog jezika, i baš uživamo ovde. Nadam se da ću moći opet da dođem na neku ovakvu manifestaciju. Veoma mi se dopada kuća Vuka Stefanovića Karadžića, jer se naša školica srpskog jezika koja se organizuje pri crkvi zove po njemu. Lepo je bilo videti i zamisliti kako je nekada život izgledao ovde. Učio sam na časovima o Vuku, a sada sam ta znanja dopunio i nekako drugačije doživeo, kad sam ovde na licu mesta. Sa ukućanima sam dosta pričao o tome šta ćemo ovde da obiđemo, i zamišljao sam kako će biti, ali je još lepše nego što sam mislio – rekao je Jovan.
Sa svojim domaćinom Mirkom sam se brzo sprijateljio.
– Nas dvojica smo veoma slični. Volimo da igramo iste igrice, a njegovi roditelji su takođe super. Svi su se potrudili da se osećam lepo kod njih u gostima. Mnogo bih voleo da i oni nekad dođu kod mene u Sidnej – kaže Jovan.
Njegovi roditelji potiču sa ovih prostora.
– Moj tata je iz Krajine u Hrvatskoj, pa je tokom rata došao u Srbiju. A mama je iz Bijelog Polja. Otišli su u potrazi za poslom, da pobegnu od krize. Tako sam se ja rodio tamo, u Liverpulu. Ali nikada nisu zaboravili odakle su došli. Prvo sam naučio srpski jezik, pa tek onda engleski. Veoma je važno da se nauči jezik zemlje iz koje su tvoji roditelji, bake, deke… Mojim roditeljima je maternji jezik srpski i kako bi se oni osećali da sa svojim rođenim detetom govore na engleskom? Nema šanse da bih to dozvolio. Takođe, kad dođem, želim da se ispričam sa svojim rođacima, sa bakom i dekom, drugarima iz Srbije, a ne da pričamo kao neki stranci. Možda ja ovde nisam rođen, ali ovo jeste moj dom i tako se i ponašam – rekao je Jovan samouvereno.
Kako kaže, uživa u svakoj poseti Srbiji.
– Meni je ovde lepše nego u Australiji. Ovde je vazduh lepši, svežiji, ima više drveća. Kad porastem, i bude došlo vreme za ženidbu, oženiću neku devojku odavde. Šta će meni Australijanka? Ja se najbolje osećam među svojima, i hoću ženu sa kojom ću da pričam na srpskom – ispričao je Jovan o svojim planovima za budućnost.
Zbunjivanje protivnika
Jovan voli da igra fudbal, a srpski jezik mu i u tome mnogo pomaže.
– Imam puno drugara Srba u Australiji. Među njima se nekako najbolje osećam. Kada igramo fudbal protiv drugara Australijanaca, mi na terenu možemo da pričamo na našem maternjem jeziku, da se dogovaramo i da ne brinemo ništa, jer nas protivnici ništa ne razumeju. Eto još jedne korisne stvari od dopunske nastave.
