Autor Mašan Lekić ističe da svaka od osam emisija je priča na svoj način šokantna i nikoga od gledalaca neće ostaviti ravnodnodušnim.
– Koliko je korona loše uticala na poslovanje, pošto smo morali da pauziramo čak dve godine, tolika je sreća u nesreći jer smo uspeli da pronađemo zaista zanimljive i raznolike priče za vreme te pauze. Imaćemo priču sa Tajlanda gde je naš čovek Maksim Klasanović osuđen na dvanaest godina robije i gde se susreo sa opasnim bandama za koje je morao da učestvuje u borilačkim veštinama. U tom zloglasnom zatvoru svaka banda ima svog borca koji se za opkladu bori i na taj način čuva glavu na ramenima. Inače, on je bio menadžer u hotelima i na jednoj žurci se upetljao u društvo koje je bavilo drogom. Posle toga je uhapšen. U novoj sezoni imamo i priču o čoveku koji je devedesetih godina učestvovao u ubistvu dvojice mladića. Bio je uhapšen u Holandiji i prebačen u neobičan zatvor na vodi. On je jedini čovek koji je uspeo da pobegne sa njega, ali je kasnije u Jugoslaviji odslužio kaznu za delo koje je učinio. Akteri svih priča su naši ljudi koji su služili kazne u inostranstvu, ali imamo i priču o ženi koja je odslužila kažnu na Kosovu i Metohiji – priča Mašan Lekić.
Do kojih priča je bilo najteže doći?
– Za razliku od “Dosijea”, gde je potrebno istraživačko novinarstvo, u emisiji “Iza rešetaka” treba naći jednog čoveka koji će ispričati priču. Ljudi nam se javljaju i sami, ali uvek moramo da proverimo da li su te priče verodostojne i svaka mora da bude poučna da se klinci ne bi ugledali na naše sagovornike, već da vide šta kriminal zaista donosi. Svaki sagovornik je u obavezi da ostavi poruku da se kriminal nikako ne isplati.
Vaše emisije gledaju više muškarci nego žene. Zbog čega?
– To je tako prema nekim istraživanjima, ali nije mali broj žena koji prati moje emisije. Ipak, mislim da teme koje ja obrađujem više privlače muškarce.
Crnu hroniku pratite već dvadesetak godina. Koliko se kriminal promenio poslednje dve decenije u našoj zemlji?
– Kada sam počeo da pratim kriminal na TV, to je bio početak 2000. godine, posle užasnih devedesetih koje su nam se desile. Znamo kakav je tada kriminal bio u Srbiji a posebno u Beogradu. Mislili smo da će se sa promenama srediti situacija što se tiče kriminala, ali onda je zavladao zemunski klan i bio je veliki broj ubistava i sačekuša. Grad je bio totalno nebezbedan. Sada imamo novo vreme i trenutno je zatišje, ali do pre godinu i po dana bilo je ubistava zbog rata škaljarskog i kavačkog klana. Svako vreme donosi nešto svoje.
Radite tri emisije: “Iza rešetaka”, “Na mestu zločina sa Mašanom” i “Dosije”. Koji projekat je najkompleksniji za realizaciju?
– “Dosije” je najkompleksniji, jer treba istražiti priču i naći sagovornike, a i nagovoriti ih da pričaju. Takođe treba snimiti i filmsku rekonstrukciju koja je bitna kao i sama priča. Ništa manje kvalitetna nije ni rekonstrukcija priče u emisiji “Iza rešetaka”, ali je malo lakše uraditi.
Pre sedam godina snimali ste dokumentarno igrani film o srpskom Džemsu Bondu. Iako ste najavljivali sličan projekat, do njegove realizacije još nije došlo…
– To mi je velika želja, ali u međuvremenu smo počeli da radimo emisiju “Iza rešetaka”, bila je korona, pa je sve to malo stavljeno u drugi plan.
Da li vam je teže da budete glumac, novinar ili voditelj?
– Glumac nisam ali sam novinar, voditelj, reditelj i scenarista. Naravno i režiram sa ekipom koju sam podmladio i to sa mladima koji su većina sa FDU – montažeri Pavle Crnobrnja i Mirko Pantelić, kao i budući direktor fotografije Džejlan Ibrahimović.
Koliko često se setite prijatelja Igora Spasova koji vas je i uveo u svet crne hronike na TV?
– Često ga spominjem i prisećam se svih njegovih saveta i to obično kada sam gost na tribinama koje organizuju fakulteti. Zaista mi nedostaje moj prijatelj. On je bio pionir crne hronike na televiziji, a završio je i montažu na Praškoj Akademiji. Bili smo veliki drugari i bio je dobar učitelj. Davao mi je značajne savete, ne samo profesionalne nego i životne, koje nikada neću zaboraviti.
Koliko imate slobodnog vremena za vaše kćerke, Miu i Zoi?
– Trudim se što više. Mia ima dvanaest godina, ide u šesti razred osnovne škole i to je već početak puberteta. Često putujemo i provodimo vreme zajedno. Mia je napunila godinu dana pre par nedelja i prohodala je. To su moja dva velika zadovoljstva u životu. Mia je tinejdžerka koja polako ulazi u svet odraslih, a Zoi je mala i podseća me na mladost.
Da li su vam kćerke promenile život?
– Apsolutno jesu. Kada je Mia bila beba tada sam tek stvarao “Dosije” i nisam video prvih godinu dana njeno odrastanje. To sada sa Zoi nisam dozvolio već sam non stop uz kćerku i pratim sve što je vezano za nju – i prve korake i prve reči. Inače, vrlo sam ponosan na to što joj je prva reč bila tata. Nije bez razloga što se kaže da kćerke najviše vole očeve.
