I uvek je bilo bolje pre onog rata. Za dinar si mogao kupiti hleb, a za hiljadu vola. U Solunu dinar somun – do Soluna sto somuna. Sedamdesetih godina bilo je sramota ići u Solun u šoping, i u Trst, takođe.
Beograđani su zujali sa kesama po svetu kao muve bez glave, razmećući se svojim pasošima pred sirotom istočnoevropskom braćom koja su o tome mogla samo da sanjaju. Sada im zavide jer su nas svi pretekli.
Ako ništa drugo, bar im se po zemlji ne muvaju belosvetski činovnici. Doputovali, dočekali, razgovarali, izjavili, pripretili, otputovali. Taman nauče pokoju našu reč i otkriju leskovačku mućkalicu, taman nas pomalo i zavole (što im je, inače, strogo zabranjeno), a gazde ih smene i pošalju neke nove besprekorno bele košulje, precizne razdeljke i čvrste izbrijane vilice.
Jedva da se naviknemo i zapamtimo lorda Karingtona, kad poslaše u penziju lorda Ovena; taman se navikli na Van der Bruka – srpsku majku, kad ode Butros Butros Butros Gali, a odnekud se pojavi Karl Bilt. Nismo stigli ni da se raspitamo ima li koga, jesu li mu živi otac i majka, kad evo ti ga neki Vestendorp.
Pitamo ga kako je stari Karington i kolika mu je penzija, može li da sastavi kraj s krajem i da li ga deca pomažu, šta bi sa lordom Ovenom, piše li knjige o tome kako se ogrešio o nas, javi li mu se ponekad, gde se denu Đani de Mikelis, svrate li mu na kafu Kozirjev i Čurkin? Smenjuju se, kraja nema!
Taman ode Olbrajtova, kad evo ti Karle del Ponte i Doris Pak! Ode Vesli Klark, kad evo ga Solana. Ne treba se osvrtati na prošlost, kažu, treba se okrenuti budućnosti! Solana je Španac, pa se pitamo imaju li Španci izreku da "nikome nije gorela do zore".
A u Bosni, izgleda, uveli protektorat. Otvorim Vujaklijin "Leksikon stranih reči i izraza" da pronađem šta to znači: "Protektorat (nl. protectoratus) u međunarodnom pravu: odnos zavisnosti koji postoji između jedne države (kao ‘zaštitnice’) i druge ( kao ‘zaštićene’), naziv za zemlju uzetu pod ovakvu ‘zaštitu’, a u stvari okupiranu od jače države."
Setim se da sam već gledao taj film, snimljen 1878. na Berlinskom kongresu, kada je Austrougarska dobila dozvolu od tadašnjih UN da okupira BiH na 30 godina, da bi uvela red, a ostala 40. Znam kraj tog filma: dečak iz Bosanskog Grahova pucao na nadvojvodu Ferdinanda, pa počeo Prvi svetski rat, posle čega je Latinska ćuprija u Sarajevu gde se to dogodilo, nazvana Principov most, da bi se 77 godina kasnije (takođe, posle jednog rata), ponovo prozvala Latinskom ćuprijom. I to se zove istorija!
U jesen 1956. dobio sam jedne od prvih farmerki u Beogradu. Delili su ih preko organizacije CARRE, i bile su savršeno izbledele. Bio sam glavni na štrafti u njima. U to vreme sanjali smo srećni američki san. "Koka-kola" je bila toliko retka da smo čuvali prazne crveno-bele konzerve i u njima čuvali olovke.
Od boca viskija WjAT 69 mnogi su napravili lampe sa abažurom, takva je to bila retkost. Nas petoro žvakalo je istu žvakaću gumu po celu noć. Kad bi se pojavio neki novi američki film dreždali bismo čitav dan u redu za karte. Džezisti su po šesnaesti put gledali film "Mladić s trubom" i sa upaljenom baterijskom lampom skidali note Geršvinovih melodija.
Šta smo čekali, dočekali smo. Ko nam je kriv? Sami smo to želeli. Amerika je danas ovde. Naš san je ispunjen. Čak i sveštenici ispod mantija nose farmerke. Zatražite malinu sa sodom umesto "koka-kole" – poslaće vas u ludnicu. Ako čovek poželi da ponekad vidi i neki ruski film, moraće da otputuje u Rusiju, a da ne bude siguran da će ga i tamo videti od američkih.
Bivši informbirovci, časne starine, šetaju po Kalemegdanu u američkim patikama marke "nike" (pravdaju se da ih cipele stežu i da su im te patike kupili unuci). Puše američke cigarete i nose američke trenerke. Domaća prepečenica služi isključivo za obloge, viski za iznutra.
Kad sam video ovoliko čuda neviđenih za 68 godina života, pitam se: Čega ću se još nagledati za narednih 60?
