Tačno tri decenije posle podviga koji je njen otac Božidar ostvario u Atini pokorivši Evropu sa klubom iz francuskog grada Limoža, Marina Maljković je ponovila isti uspeh u konkurenciji dama. Šampionke Starog kontinenta postale su košarkašice Fenerbahčea koje su u finalu u Pragu “pomele” Mersin (99:60).
Na taj način, ova rođena Beograđanka je ušla u najuži krug stručnjaka koji su bili prvaci Evrope u klupskoj i reprezentativnoj konkurenciji. Marina je na klupu giganta iz Istanbula sela u finišu prethodne sezone i nije joj mnogo vremena bilo potrebno da pokaže da je uprava Fenera napravila odličan posao njenim potpisom. Odmah je osvojena titula šampiona Turske i to je bila samo najava još većih uspeha. Prošlog leta selektiran je moćan tim spreman da pokori Evropu, a važan deo slagalice bile su i srpske reprezentativke Mina Đorđević i Ivana Raca. Kada je Marina, još kao devojčica, odlučila da krene stopama svog oca, mnogi su vrteli glavom u neverici i nisu joj davali šanse za uspeh. Očevo prezime i njegovi ogromni klupski uspesi bili su teško breme, ali ona se nije obazirala, znala je šta hoće. U trenerske vode uplovila je još kao tinejdžerka. Sa 16 godina je dobila priliku da radi kao pomoćnik u francuskom klubu Abelis, u kojem je tada igrala. Prvi samostalni posao imala je u novobeogradskom Ušću, gde je nagovestila sjajan potencijal. Proboj na veliku scenu se dogodio u vršačkom Hemofarmu, klubu koji je u to doba bio poznat kao sredina gde se prepoznaje talenat, kako košarkaša, tako i trenera. Maljkovićeva se nije dugo zadržala u Banatu, usledio je povratak u Beograd. Marina je sa Partizanom za četiri godine osvojila sve što se moglo na domaćoj i regionalnoj sceni, a prvi inostrani izazov bio je franscuski Lion 2013, da bi se tri godine kasnije preselila u Galatasaraj. Uspesi su se nizali kao na traci gde god je radila, a pobednički niz je nastavljen i u Feneru. Marinini klupski uspesi samo su jedan deo njene bogate karijere. Na čelo nacionalnog tima došla je 2011, kao najmlađa selektorka u Evropi. Naša ženska “kraljica igara” je u to vreme bila na marginama, daleko od bilo kakvih uspeha i pažnje javnosti. Marina je zasukala rukave i usledili su uspesi kakve niko nije mogao ni da sanja – od evropskog polufinala (2013), preko svetskog četvrtfinala (2014) do prvaka Starog kontinenta 2015. u Mađarskoj. Kruna je bila olimpijska bronza u Riju, a zatim je usledila i kontinentalna bronza 2019, posle čega još jedno zlatno odličje na prošlom EP. Da se ne plaši da razmišlja “izvan kutije” Marina je pokazala na primeru dve američke košarkašice koje je pozvala da igraju za Srbiju. Danijela Pejdž i Ivon Anderson dale su veliki doprinos.
Sve ove uspehe Marina je postigla sa samo 38 godina (rođena 26. septembra 1984). O njenom privatnom životu ne zna se mnogo. U javnim nastupima deluje strogo, rezervisano, posvećena je samo košarci. Božidar Maljković često ponosno naglašava da nije imao nikakvog uticaja na Marinin put i da je ona sve sama postigla svojim napornim radom. Nekada veliki trener i današnji predsednik OKS kaže da nema snage da gleda njene utakmice. Za vreme prenosa obično boravi u drugoj sobi, a supruga mu javlja rezultat. Ali, nema sumnje da je popularni šljor Boža i te kako ponosan što njegova naslednica pronosi slavu prezimena Maljković u srpskoj i evropskoj košarci.
