Pre tačno 649 godina, na današnji dan, odigrala se Marička bitka, jedan od najkrvavijih i najtragičnijih poraza u srpskoj srednjevekovnoj istoriji. Često je skrajnuta i samo usputno spominjana, dok je sada već mitologizovan Kosovski boj prigrabio svetla istorijskih reflektora. No postavlja se pitanje da li je tragedija Maričkog poraza zaista zaslužila da svira drugu violinu u priči o propadanju i padu srpske srednjevekovne države.
Da bi se u potpunosti razumela važnost ove bitke, treba nešto znati i o dobu u kom se ona događa. Svima je već poznato da posle vrhunca Srbije pod carskom vlašću Dušana Nemanjića dolazi do relativno brzog opadanja centralne vlasti pod mladim, i u narodu zapamćenim kao nejakim, carom Urošem.
Oblasni gospodari se uzdižu i kroz godine carska vlast postaje samo nominalna. U tom periodu, kao uslovno rečeno jednakiji među jednakima uzdižu se braća Mrnjavčević, Vukašin i Uglješa. Njih dvojca su u godinama posle Dušanove smrti uspeli da zagospodare južnim delom Srpskog carstva, okvirno oblasti današnje južne Srbije, Makedonije i severne Grčke oko Soluna i Svete Gore.
Do sredine 60-ih godina XIV veka Mrnjavčevići su postali najsnažniji vlastelini, što je na kraju primoralo cara Uroša da u njima pronađe saveznika u pokušaju da održi svoju vlast.
Međutim, Vukašin se pokazao kao sposobniji i iskusniji političar. On se od svog službovanja pod carom Dušanom, vešto koristeći diplomatiju, bračne veze a ponegde verovatno i čistu silu, uzdigao dovoljno da od Uroša 1365. godine dobije savladarsku titulu kralja. Gotovo istovremeno, mlađi brat Uglješa postaje despot. Pak, savez i saradnja između Uroša i Mrnjavčevića bilo je kratkog veka.
Car Uroš maltene nestaje s političke scene 1369. godine, dok Vukašin preuzima primat nad ostatkom vlastele. Ipak bitno je naglasiti da iako je formalna vlast kralja Vukašina obuhvatala sve srpske zemlje, on je faktički kontrolisao samo svoju oblast. Čak se vojno sukobljavao i sa svojim susedima. Primera radi 1369. se na Kosovu razračunao sa županom Nikolom Altomanovićem. S druge strane, dok se srpska vlastela među sobom glože oko ostataka Dušanovog carstva, Turci Osmanlije se 60-ih godina XIV veka polako ukorenjuju na Balkanskom poluostrvu.
Zauzevši nekoliko važnih utvrđenja, uključujući i Jedrene, oni učvršćuju svoju vlast u dolini reke Marice. Odatle šalju pljačkaške pohode širom Balkana, a među prvima na udaru se našao i sam despot Uglješa čija Serska oblast se graničila s Turskom teritorijom.
U takvim uslovima, početkom 70-ih despot Uglješa počinje da planira napad na Turke. Tu se postavlja prvo važno pitanje – kojim povodom?
Delom se to može objasniti nekom vrstom preventivne odbrane od pomenutih pljačkaških pohoda. U prilog tome ide pisanje monaha Isaije koji je ostavio zapis neposredno posle bitke. On napominje da su braća Mrnjavčević rešili da izgnaju Turke. Na to upućuje i činjenica da je pravac napredovanja srpske vojske bio upravo ka Jedrenu, centru turske vlasti na Balkanu.
Takva potpuna pobeda je bilo jedino celishodno rešenje, jer bilo koji manji kazneni pohod ne bi trajno otklonio tursku pretnju. Međutim, ne treba smetnuti s uma da bi osvajanjem Jedrena Uglješa suštinski zagospodario oblašću oko Marice i značajno uvećao svoju teritoriju. Tako da u tom pohodu postoji i osvajački karakter.
O idejama odbrane hrišćanstva i evropske civilizacije pak ne treba ozbiljnije pričati, iako neki turski hroničari tog doba pišu. Kulturne razlike su postojale, i to je sigurno olakšalo Uglješi i Vukašinu da se odluče na rat, međutim malo je verovatno da su sebe videli kao bastione vere. Na to upućuje i nedostatak drugih hrišćanskih saveznika koji su podjednako bili ugroženi Osmanlijama.
Ako ništa drugo, Uglješinom pozivu za savezništvo bi se odazvali Vizantinci, koji su ionako bili najdirektnije ugroženi od Turaka, da je postajala izražena civilizacijska borba. Slično je i sa odbranom srpstva i srpskih zemalja. Da je postojala suštinska pretnja i severnijim srpskim velmožama, nesumnjivo je da bi oni makar privremeno zakopali svoje nesuglasice i zajedno se suprotstavili turskom prodoru.
Međutim, takva pomoć je izostala.
Tako da je ovaj sukob i sama Marička bitka bila prevashodno lokalnog karaktera, pitanje odbrane i širenja samo jedne oblasti. No, na kraju treba napomenuti da su povod i želja braće Mrnjavčević da zarate protiv Turaka suštinski nepoznati. Gore pomenuto je samo zaključivanje na osnovu postojećih i poznatih činjenica, te je malo verovatno ćemo ikada saznati čime su se tačno vodili Vukašin i Uglješa.
Bilo kako bilo, krajem leta 1371. godine, braća Mrnjavčević su sakupili svoje snage i krenuli pravcem Jedrena. Sam odabir tog momenta ukazuje na dobru obaveštenost srpskih vlastelina jer je osmanski sultan u tom trenutku bio ratovanjem u Maloj Aziji.
Tu se postavlja drugo bitno pitanje – odnos snaga.
Isaije i drugi kasniji istorijski izvori spominju cifre koje se kreću između 60 i 70 hiljada sa srpske strane. Međutim, ovde je u pitanju krajnje preterivanje. Prema poznavanju organizacija srednjovekovnih vojski, kao i snage i veličine oblasti braće Mrnjavčević, procena savremenih istoričara kruži oko 15 hiljada vojnika. To je uporedivo sa brojnošću vojske kralja Stefana Dečanskog u bici kod Velbužda (1330). Takođe ta brojka ukazuje da bez obzira što ostatak srpskih velikaša nije učestvovao u sukobu, veliki deo ukupnih srpskih snaga jeste bio mobilisan.
To samo oslikava koliko je bila zajednička snaga braće Mrnjavčević.
Ovde je bitno naglasiti da nasuprot činjenici da pojedini turski izvori spominju prisustvo i ugarskih, bugarskih i grčkih trupa, za to ne postoje nikakvi drugi dokazi. Ne spominje si ni u jednom srpskom, ali ni drugim balkanskim izvorima, što bi bilo očekivano. Jedina mogućnost je da su postojali neki najamnički odredi, ali oni nikako nisu činili neki veći kontingent.
Verovatnije je da su turski istoričari težili da naglase svoju pobedu i učine je pobedom nad celim hrišćanstvom, ne samo nad jednim od srpskih oblasnih gospodara.
Nasuprot njima nalazila se manja osmanska vojska.
Prema nekim, potpuno nerealnim, turskim izvorima, navodno je brojala samo 800 vojnika. Međutim sam zdrav razum otklanja ovu mogućnost. Drugi izvori iz tog perioda spominju brojke koje se kreću između 5 i 10 hiljada, što se više uklapa u stanje stvari. No ono što jeste sigurno je brojna nadmoć srpske vojske, makar upola ako ne i više.
Marica je postala grimizna od krvi
O sastavu dveju vojske se ne zna puno, ali se može nagađati da su verovatno sastojali od uobičajenih jedinica tog perioda.
Ono što jeste sigurno je da su srpske trupe u septembru 1371. godine umarširale na tursku teritoriju oko toka reke Marice, napredujući u pravcu Jedrena. Saznavši za to, u susret im je krenuo Lala Šahin paša, zapovednik turskih teritorija. Prema nagađanjima savremenih istoričara, pretpostavlja se da je on hteo ili da pregovara sa srpskim velikašima ili pak da “kupi vreme” u nekom manjem okršaju ne bi li stigla pomoć iz Male Azije.
Do okršaja između dve vojske dolazi naizgled iznenada, u noći 21. septembra.
Sam opis bitke je mahom skriven velom istorije jer su opisi nepotpuni, zbrkani pa čak i u nekim delovima kontradiktorni. Ono što se da pretpostaviti iz sinteze različitih zapisa jeste da je Lala Šahin poslao izvidnicu prema srpskoj vojsci, koju su te manje snage zatekle na bivaku.
Opisi srpske vojske koji su nam ostali kažu da je kamp braće Mrnjavčević bio slabo branjen, što je izmamilo ideju kod Turaka da pod okriljem mraka izvrše iznenadni napad. Iskoristivši element iznenađenja i napad iz više pravaca, turski odredi su brzo pritisli srpsku vojsku koja se našla u opštem rasulu. U tom haosu deo su sami Turci pobili, deo se podavio tražeći spas begom u reku.
Zabeleženo je, iako je možda preterivanje, da je Marica postala grimizna od krvi.
Spominje se takođe da je nered među Srbima bio toliki da su neki napadali i svoje saborce, misleći da su napadači. Da stvar bude još gora, i konji su se u neredu oslobodili, što je dodatno oslabilo srpske vitezove, ali i onemogućilo neki značajniji vid bekstva.
Krajnji rezultat je bio sveopšti pokolj srpske vojske uz minimalne gubitke turske vojske.
Pitanje je kako su Uroš i još više vojno prekaljeni Vukašin dozvolili takav ishod.
Vrlo je bitno da se uzme u obzir da je Vukašinova vojska bila premorena teškim forsiranim maršom jer je svoje vojnike skupio oko Skadra zarad daljih borbi s srpskim vlastelinima. Prelazak oko 900 kilometara po teškim planinskim putevima do Marice izvesno je ostavio traga na njima. Treba tu uzeti u obzir to da je Vukašinova vojska verovatno bila i većinska snaga u pohodu, jer je njegov posed ipak bio daleko veći od Uglješinog.
Takođe je nije isključeno da je postojala i neka vrsta uljuljkanosti kod braće Mrnjavčević. Ipak su znali da su lokalne turske snage prepuštene sebi i da su oni daleko nadmoćniji.
Neki od kasnijih turskih izvora spominju i da je srpska vojska bila opijena, međutim ni to se ne čini verovatnim. Možda poneki vojnik, ali malo je verovatno da bi opšte pijančenje bilo dozvoljeno od strane Vukašina i Uglješe, pogotovu što su znali da im predstoji ozbiljna bitka.
Pretpostavlja se da je taj deo opisa ubačen kako bi turski pisci pokazali grešnost hrišćana nasuprot uzdržanosti muslimana. Tome ide u prilog da drugi izvori, čak i oni turski bliži samoj bici, ne spominju ikakvo pijanstvo kao dodatni razlog srpskog poraza.
Nasuprot tome, Isaije a i kasniji srpski pisci spominju da je poraz bila božija kazna za Mrnjavčeviće zbog njihovog greha prema caru Urošu. Prema predanju i narodnim pesma, Vukašin ga je u svom vlastoljublju lišio života u toku lova.
Takva slika se dugo održala u narodnoj sveti, pa čak i prodrla u ranu srpsku istoriografiju. Međutim, novija istraživanja su pronašla dokaze da je car Uroš skončao tek decembra 1371, više od dva meseca posle pogibije braće Mrnjavčević. Ovakav pogled na sudbinu Vukašina i Uroša se može pripisati potrebi da se objasni strahovit poraz srpske vojske kao i kasniju tešku sudbinu srpskih zemalja i naroda.
Sve u svemu, do jutra, bitka je bila završena.
Na hiljade Srba je poginulo ili bilo zarobljeno. Među njima su bili i Uglješa i Vukašin, pretpostavlja se davljenjem u samoj Marici. Bez obzira na tako veliku pobedu, izvori ne opisuju neko koknretnije gonjenje srpske vojske niti pokušaj Lala Šahin paše da iskoristi pobedu za nešto više.
Ipak, posledice su bile ogromne. Teritorije braće Mrnjavčević su ostale nebranjene. Uglješinu oblast je do kraja godine preuzela Vizantija, severne delove Vukašinovih teritorija su zauzeli drugi velikaši, među njima i knez Lazar Hrebeljanović, dok je u centralnim oblastima na vlast došao njegov sin Marko Mrnjavčević, poznatiji kao Kraljević Marko. U tom trenutku, iako je Marko titularni kralj, jedinstvo srpske države faktički nestaje. Srpske zemlje su time postale još lakši plen turskom pljačkanju, koje bilo toliko strahotno da Isaije spominje da su živi zavideli mrtvima.
Takođe, nestanak ozbiljnih snaga na području oblasti braće Mrnjavčević je suštinski otvorilo vrata za prodor Osmanlija na Balkan. Ubrzo su i Bugarska i Grčka, pa i sam Marko Kraljević postali Osmanski vazali, dok se pritisak selio kas severnim srpskim zemljama, praveći uvod za boj na Kosovu 1389. godine.
Uzevši u obzir krajnje posledice bitke na Marici, koje su objektivno govoreći drastično gore, zašto je Kosovski boj odneo prevagu po bitnosti u narodnoj svesti. Odgovor je u perspektivi pogleda. Braća Mrnjavčević su ostali upamćeni kao zlikovci i uzurpatori, iako se i sam knez Lazar u trenucima opadanja Nemanjićke vlasti manje-više ponašao isto kao i oni.
Takođe, u samoj bici nije bilo časne borbe.
Dok su se na Kosovu viteški borile udružene snage srpskih zemalja, na Marici su u toku noći masakrirani isključivo odredi Mrnjavčevića. Ipak, nije ni delotvorno previše porediti ta dva događaja. Iako su vremenski relativno blizu, okolnosti između 1371. i 1389. godine su se drastično promenile, između ostalog i samim porazom na Marici. Niti bi trebalo o njima suditi po nekoj važnosti i bitnosti.
Svaka je imala svoje uzroke i posledice, svaka je priča za sebe. Ono što jeste bitno da se zbog pridavanja pažnje jednoj, ne zaboravi druga. Stoga je bitno da se povremeno setimo da je 26. septembra 1371. na obala reke Marice odigrala krvava bitka koja je označila početak turskog osvajanja Srbije i kraja srednjovekovne srpske države.
