Među najboljim generacijama OFK Beograda je i ona s početka osamdesetih godina prošlog veka, koja je plenila maštovitošću, fudbalskim vicom, plejadom talentovanih momaka koji su postajali imena u većim klubovima. Tu generaciju stvorio je, negovao i vodio Gojko Zec i u njoj su se isticali Mitar Mrkela, Nebojša Vučićević, Bojan Krkić senior, Milan Majstorović, Mirsad Kahrović, Goran-Giga Zelenović, Đorđe Serpak, Božidar Milenković…
Među njima sijala je posebnim sjajem i zvezda Marinka Stojakovića, napadača posebnog kova, brzonogog, drskog u igri, veštog u duelu i s tananim osećajem za gol. Kovrdžav, večito nasmejan, dečačkog lika, bio je noćna mora mnogih poznatih odbrambenih igrača reprezentativnog kalibra. Ali, Mare, kako su ga drugovi sa Omladinskog stadiona zvali još od petlića, nije želeo da postigne gol po svaku cenu. Nastojao je da loptu pošalje iza leđa golmana na što lepši način, da šutu prethodi majstorija, da se o pogotku priča… Ponekad je u toj želji i preterivao, pa i trpeo kritike, ali nije želeo da se menja, jer je fudbal smatrao umetnošću. Navijači su ga voleli i na svakom drugom stadionu, na kraju i oni kojima je Vojvodina u srcu, koji su bili oduševljeni kad je ovaj napadač početkom 1987. potpisao za novosadske crveno-bele.
Ali, nisu dočekali da vide ništa od njegovog umeća. Posle nepunih sat vremena u debiju za Vojvodinu zadobio je tešku povredu, koja ga je narednih godinu dana odvojila od terena. A, onda, kad su svi nestrpljivo očekivali njegov povratak, u februaru '88. poginuo je u saobraćajnoj nesreći na putu Beograd-Pančevo. Imao je samo 22 godine.
Bio je u braku sa Jelenom, danas udatom za nekadašnjeg košarkaškog asa Dejana Tomaševića, koji je njenog sina Marinka prihvatio kao svog. U utorak, 30. decembra, navršava 48. godišnjica rođenja nekadašnjeg talentovanog fudbalera, a ovim tekstom želimo da sačuvamo uspomenu na njega i njegovo umeće.
