Igumanija manastira Koporin, mati Ekatarina (Stojadinović) priča da im često dolaze ljudi kako bi saopštili radosnu vest – da je molitva Bogu i Svetom Stefanu pomogla.
Igumanija kaže da je s Bogom sve moguće.
– Kažu da je to čudo. Nije to nikakvo čudo ukoliko čovek veruje u Boga. Zamislite to biće, a biće je ličnost koja ima tu inteligenciju da napravi ovu planetu ovakvom kakva je, sa svakim pojedinošću, vodom, vazduhom, drvećem, životinjama i čovekom. To je savršena inteligencija koju mi ljudi nemamo. Šta je onda za takvu inteligenciju da učini jednoj ženi da može da ostane blagoslovena. To nije nikakvo čudo, to se podrazumeva. To je jednostavno. Ali ljudi više ne veruju. Imaju otuđen odnos prema Bogu, odbožili su se i onda smatraju da je Bog isto što i čovek, pa ako meni nešto nije u moći, onda nije u moći ni Bogu. Ali to nije tako – poručuje igumanija Ekatarina.
Zoran Grebenarović, poznati srpski slikar, ikonograf i živopisac koji je preminuo prošle godine, bio je jedan od onih koji su se uverio u čuda koporinska.
O tome je svojevremeno i svedočio.
– Pokojna igumanija manastira Koporin, mati Serafima, pozvala me je da uradim tri freske na pročelju tog slavnog manastira. Ja sam tog momenta radio u Velikoj Plani trpezariju crkvenog doma i pošto je to blizu – dolazili su i videli kako radim. Mati je bila zadovoljna i onda me pozvala da uradim te tri freske i još jednu dole na izvoru Svetinja. Tamo sam otišao sa ocem Miroslavom Lazićem. Kao u srednjem veku – otišli smo u šumu, isekli drveta i napravili skelu, onako baš rustičnu skelu od običnog drveća, napravili platformu i ja sam krenuo da slikam: prvo Svetog Jovana, pa onda Svetog arhiđakona Stefana i na kraju, u medaljonu, Bogorodicu širu od nebesa, sa Hristom u klipteusu. I to je trajalo – pričao je Grebenarović.
Otprilike dva dana je slikao jednu fresku.
– I naravno, dok sam ja gore – monahinje služe, donose, zapitkuju, ali je bilo indikativno da ih je još nešto zanimalo, a oklevale su da pitaju.
Jednoga dana prođe mati Nina i pita: ‘Je l’ te, brate Zorane, jeste l’ vi oženjeni?’ Ja kažem: ‘Jesam, jesam, oženjen sam’, i nastavim da radim. I ona ode. Da li tog popodneva ili možda čak i sutradan, pita: ‘A, je l’ te, brate Zorane, a šta vam radi žena?’ I ja kažem da mi je žena profesor engleskog i ovo, ono… “A, divno, divno…” Pa onda opet prođe neko vreme, pa pita: “A je l’ brate Zorane, je l’ imate vi dece?’ ‘Nažalost, nemamo!’ Opet neko vreme, pa pitaju: ‘A koliko ste u braku, brate Zorane?’ Sve tako, podatak za podatkom, tako je išlo i išlo. Na kraju su sve saznale o meni, o tome da sam tri godine u braku, da nešto ne ide što se tiče dece, koju smo inače jako želeli.
– Je l’ možemo, brate Zorane, mi da se molimo za vaše dete? – upitale su me.
– Ja bih bio veoma zahvalan, to bi bilo baš lepo i skoro liči da vam je to i neka vrsta posla – odgovorio sam, a one su na to samo konstatovale: ‘E, pa fino, evo molićemo se da vi dobijete dete’. I ja sam završio rad u okviru jedno nedelju dana.
Grebenarović je zatim otišao na vikend u Beograd, a potom se vratio u Veliku Planu da nastavi onaj prvi posao.
– Dve nedelje je prošlo i ja dobijem od supruge nagoveštaj da izgleda da je u drugom stanju. Odem do Koporina i saopštim im da su molitve uslišene i da je moja žena zatrudnela. Bilo je to leto 1993. godine. Sofija se rodila 1994. u februaru – svedočio je poznati srpski slikar, ikonograf i živopisac.
Brojanica spasla ambasadora
Slavica Barbarić u knjizi “Deca koporinska” otkriva i priču koju je čula od nekadašnje igumanije manastira, mati hadži Agnije, a vezano za posetu Vilijema Montgomerija, nekadašnjeg ambasadora SAD u Srbiji, decembra 2002. godine. Igumanija mu je kao uspomenu na susret poklonila brojanicu koja simbolizuje zaštitu Presvete Bogorodice od zla.
“Istoga dana, popodne, ambasador je, sa saradnicima, doživeo saobraćajni udes na jugu Srbije, blizu Preševa. Iz potpuno smrskanog auta svi su izašli živi i zdravi. U pismu koje je tim povodom uputio igumaniji Agniji, zahvaljujući na gostoprimstvu, američki ambasador je rekao da su ga od smrti otrgle koporinske brojanice.”
Posle toga ambasador je poklonio manastiru vozilo – kombi, a na proslavu u Beogradu Dana nezavisnosti SAD, 4. jula 2003. godine, pozvao i igumaniju Agniju.
Od 1954. ženski manastir
Sve do Drugog svetskog rata manastir Koporin je bio muški manastir. Prošlo je nekoliko godina od kraja rata kada je 1954. godine manastir ponovo zaživeo.
Ali, ovog puta kao ženski manastir jer je došlo sestrinstvo iz manastira Ćelije, sa igumanijom Sarom.
– Postoje podaci da je predratni iguman manastira Serafim tokom rata odveden na Banjicu, ali nažalost, i tu je vrlo malo podataka koja je bila njegova dalja sudbina, da li je preživeo ili ne – priča igumanija Ekatarina.
