Godine 1972. pronađena je jeftina stočarska farma u mestu Ilajn, udaljenom 125 kilometara od Melburna, između gradova Balarat i Džilong, na putu prema Južnoj Australiji.
|
Miletići prvi zadužbinari Dolaskom prvog australijsko-novozelandskog episkopa Nikolaja u Melburn, život u manastiru u Ilajnu dobija novi zamah. Molitve su svakodnevne. Javljaju se i prvi zadužbinari. Vojislav Miletić, sin uglednog zaječarskog sveštenika, i negova supruga Jelena, budući bez poroda, a pripremajući se za penziju, odlučuju da celokupnu ušteđevinu ulože u manastir. Oni podižu crkvu posvećenu sv. Alimpiju Stolpniku i osam dvosobnih stanova za ostarele. Međutim, nije bilo dovoljno para da se ova crkva dovrši. |
– Sada upokojeni biznismen Uroš Petrović, koji je bio veoma promućuran, a do tada nije bio angažovan u zajednici, zagrejao se za ideju da se kupi drugo imanje na granici Viktorije i NSWj. Međutim, jedan njegov radnik je kupio farmu kod Balarata površine 186 hektara, ali radnikova žena to nije volela. Požalio se Urošu, koji nas je pozvao da pogledamo zemlju. Tako je i počelo. Dopalo nam se da se tu stvori manastir. Znali smo da će biti daleko, ali nam je cilj bio da organizujemo delatnost od koje bi se izdržavala naša crkva, da se gaji stoka i pilići. Imali smo velike ideje, pozvali smo arhijerejskog zamenika oca Iliju Bulovana i sekretara eparhijskog odbora Dragana Tošića. Bili su oduševljeni i rekli su nam da kupujemo – kaže Milomir.
Odmah je uplaćena kapara, a ostatak novca je tražen od banke na zajam.
– Novac nije bio potreban, već samo depozit koji smo garantovali našim kućama. Verovali smo da je crkva tu i da će pomoći. Kada je sve bilo gotovo uzeli smo kredit, eparhijski sekretar Dragan Tošić nas obaveštava da crkva ne može da nam pomogne jer nemaju para. Nismo znali šta da radimo, nismo bili farmeri, tražili smo nekog poljoprivrednika da mu iznajmimo zemlju.
Međutim, iz Sidneja nam je došao tadašnji vladika Stefan, koji je čuo za ovu kupovinu. Raspitivao se dokle smo stigli i onda nam rekao: "U subotu je osveštenje zemlje. Objavite narodu" – priseća se, sa osmehom Milimir.
– Bio je utorak i nekako smo uspeli da obavestimo narod da dođe u subotu. Morali smo da pripremimo i uslove za toliki dolazak ljudi, krenuli smo sa ašovima da pripremimo zemljište. Na Badnji dan 1973. stigao je vladika, osvetio zemlju za manastir i tako je krenulo – priseća se Dušan.
|
Inat bivših komunista
Zbog čega i danas postoje podele, iako je raskol zvanično prestao? – pitamo Popoviće |
Narednih godinu dana Popovići su na manastirsko imanje odlazili svake nedelje.
– Počeli smo uz pomoć nekolicine. Nismo imali ni para, narod još nije znao, odvajali smo plate za materijal. Srećom, pomogao nam je Uroš Petrović, koji je dao staru železnu konstrukciju od koje je sagrađena privremena kapela. Inženjeri su nam rekli da će ta konstrukcija izdržati najviše deset godina, ali evo ona stoji skoro 40 – dodaje Dušan.
U međuvremenu, 1981, dva australijska dnevna lista, "Džilong advertajzer" i "Balarat gazeta", pisali su o manastiru kao o novom leglu komunističkih ćelija u Viktoriji.
|
Poruka budućim generacijama
Sada posle šest decenija provedenih u Australiji, braća Popović sigurno imaju i poruku za novodošle, koji će biti uključeni u život ovdašnje srpske zajednice. |
– Proglasili su nas komunistima. Neki Srbi su javili novinama laži, a oni su im sve poverovali. Crkva i poverenici manastira uložili su tužbu za uvredu. Počelo je suđenje, ali su na samom početku novine videle da im je odbrana na slabim nogama i ponudile su nam vanparničnu pogodbu. Pogodili smo se na 50.000 dolara za uvredu časti. Sa tim novcem je dovršena crkva Svetog Alimpija. Uz pomoć Srba koji su nas tužakali, dobili smo crkvu. Pozvali smo novinare na roštilj na imanje. Tada su nam rekli da nisu krivi za pisanje, ali da su poverovali našoj braći Srbima, koji su ih nagovarali i prisiljavali da pišu o leglu komunizma i vladiki "udbašu". Izvinili su nam se jer su naseli – pričaju Popovići.
U crkvi Svetog Alimpija je sahranjen proiguman manastira Hilandar, arhimandrit Nikanor (Savić), kao i ktitori, Vojislav i Jelena Miletić. Na manastirskom imanju je sagrađena trpezarija za posetioce, monaške kelije, kuhinja, magacini, radionica za izgradnju voštanih sveća.
Zbog nesloge i nerazumevanja oko potreba srpske zajednice, za neka "bolja" vremena ostavljena je mogućnost da se na manastirskom imanju sagradi i starački dom. Nažalost, tamo je posle izgrađeno jedino još i groblje.
– Organizovali smo srpsko dobrotvorno društvo, državi smo poslali sve podatke o potrebama naše zajednice. Ukazali smo im na izgradnju staračkog doma. Država je bila spremna da nam pomogne, nudila je na naš ulog od dolara svoja dva. Međutim, pokojna Jelena Miletić se bunila, govorila je da će u starački dom država dovesti druge nacionalnosti da tamo žive. To neslaganje je sve osujetilo. Na kraju, morali smo da odustanemo, jer nismo mogli da se dogovorimo – sa setom govore Popovići.
– Vladika Nikolaj nije želeo da se zamera sa Miletićima, pošto su dosta dali za crkvu, tako da je rekao da se to "ostavi za bolje dane". Ipak, godinama smo naporno radili, pa smo konačno dobili sve dozvole da se na manastirskom imanju izgradi groblje. Ne bi manastir sada možda ni opstao, da nemamo to groblje i opstaće zahvaljujući njemu – kaže Dušan Popović.
Među učesnicima izgradnje manastira, odnosno glavne manastirske crkve Sveti Sava u Ilajnu, bili su Rade Plavšić, Krsta Računica, Veljko Tadić, Voja Beader, četvorica braće Poljak – Luka , Dušan, Tomo i Nedeljko, Radislav Domazet, Nikola Marinković i otac Vikentije.
– Ipak, najveći uspeh je što je manastir Sv. Save u Ilajnu postao jedan od najvećih duhovnih centara Srba u Australiji. Danas bi trebalo da se setimo i jednog od osnivača, sada upokojenog Uroša Petrovića. Na njegovoj sahrani na manastirskom groblju predloženo je, i sa oduševljenjem prihvaćeno, da manastirski dom nosi njegovo ime. Uroš je najviše učinio da se taj dom podigne, a pošto stanovi nose ime ktitora Jele Miletić, trebalo bi umoliti crkvene vlasti za dozvolu da bi manastirski dom nosio Uroševo ime – apeluju Popovići.
|
Parohija pomirenja ne poštuje SPC
Izvestan broj pravoslavnih Srba se tokom pedesetih godina prošlog veka naselio i u rudarski gradić Jalorn u Viktoriji, gde su organizovali i verski život. Veliki broj Srba se posle rata doseljavao i u zapadne delove Melburna i oni su 1954. održali osnivačku skupštinu za igradnju crkve u Sent Albansu. Zemljište je kupljeno polovinom iste godine, a osveštenje kamena temeljca bilo je godinu dana kasnije. Tamošnji hram, posvećen svetom Đorđu, građen uz velike teškoće i odricanja parohijana, a osvešten je 14. januara 1968. godine. Posle raskola 1963. godine, kada je crkva Sveti Đorđe prešla pod jurisdikciju episkopa Dionisija, vernici sa zapada Melburna, koji se nisu slagali, otišli su iz crkve i nakon toga niz godina odlazili u druge, mnogo udaljenije crkve. |
