Ženski vaterpolo klub Palilula pobedio je u finalu domaćeg prvenstva favorizovanu Crvenu zvezdu sa 11:9 što je ovim devojkama i njihovim navijačima donelo ogromnu radost. Za neke iznenađujući uspeh, ali svakako zaslužen i velikim trudom zarađen.
Ono što je interesantno, osim finala, a vezano je za ovaj klub jeste da kapice nose majka i ćerka. I novobeogradsko dopisništvo “Vesti” posetile su upravo Dragana (42) i Ana (15) Milićević, koje su govorile o ovom uspehu, ali i nekim drugim temama.
Dragana prva otkriva kako je zavolela vaterpolo:
– Moj pet godina stariji brat je počeo da trenira, pa sam i ja uz njega pratila zbivanja u ovom sportu. U tom periodu nije bilo ženskog vaterpolo kluba, a pojavio se kad sam imala 15 godina i bila u srednjoj školi. U novinama sam pročitala da se otvara škola vaterpola i tako je počelo. To je ta ljubav koje ne prestaje. Trenirala sam pomalo i atletiku, ali je vaterpolo preovladao.
Počela sa pet godina
Ana kaže da nije na maminu inicijativu krenula njenim stopama, već je to bilo – spontano.
– U početku sam dolazila na bazen da crtam, bila tu iz zabave. Gledala sam kako treniraju, pošto sam imala tek pet godina, a onda sam počela da plivam, dodajem lopte. Bilo mi je zanimljivo. Igrala sam na svim pozicijama, čak sam bila i golman. Treneru se svidelo što mogu daleko da bacim loptu, pa me je jednom stavio između stativa – nasmejano priča naslednica.
Dragana se ubacuje u razgovor:
– Prvu utakmicu je odigrala sa sedam godina. Tražila je da joj kupim jednodelni kupaći – na šta Ana dodaje da se ne seća tog meča.
Neobično je, posebno u proteklim godinama, da se devojke opredele za, mnogi će reći, muški sport.
– Moj brat je igrao tako da okolini nije bilo neobično što sam i ja uskočila u bazen. Znali su koliko volim ovaj sport, imala sam i dalje imamo obe podršku svih, porodice, prijatelja… Oduševljeni su više nego što smo očekivali – diči se Dragana.
Razlika u godinama mame i ćerke nije sprečila da se zajedno oprobaju u bazenu.
– Spontano smo počele da igramo, ni ne sećamo se tog trenutka, ali ima sigurno tri do četiri godine. Ana je tad ulazila u igru na minut-dva, mada u tom trenutku nismo obraćali pažnju što smo zajedno u bazenu.
Vaterpolo klub Palilula nedavno je u finalu savladao Crvenu zvezdu, preoteo joj šampionsku titulu, što je donelo neizmernu sreću.
– I dalje nismo svesne da smo pobedile. Čak sam prokomentarisala da i ne znamo da se radujemo. Devojke su izgorele u toj želji za trijumfom, ali sad polako postajemo svesni svega, pa slavimo svaki drugi dan. Igrali smo mnogo puta sa njima, pobeđivali smo ih, ali nikad u ovako važnom okršaju. Dobijale smo ih u Kupu Srbije, kao i u borbi za treće mesto u Dunav ligi kad smo osvojili medalju, ali ovo je najvažnije – finale državnog prvenstva – naglašava Dragana.
Ana je najbolji strelac finalnog duela sa četiri pogotka:
– Imala sam izuzetnu motivaciju tog dana, želele smo da pobedimo, da postanemo šampionke sa velikom razlikom. Dobila sam tri isključenja, završila sam utakmicu ranije, pa nisam mogla da nastavim sa goleadom. Išle smo korak po korak, mada još nismo svesne da smo trijumfovale.
Trenerova uvek poslednja
I pored nešto lošijih uslova, atmosfera u klubu Palilula je na visokom nivou.
– Uvek smo raspoložene, iako je veliki raspon u godinama. Uglavnom su devojke od po dvadesetak godina, dugo se znamo, ja ih znam kad su imale sedam. Zajedno smo igrale u Vračaru, a onda je cela ekipa prešla u Palilulu, gde su nas dočekali bolji uslovi. Svi u klubu su nas ispoštovali. I njima je sve to novo, nemaju pojma šta ih je snašlo. Trudimo se da svi u bazenu budemo ravnopravni, ali trenerova je poslednja, kako za mene, tako i za sve. Nama apetiti rastu, međutim sad nema stajanja – optimistički nastavlja Dragana.
I pored dobre atmosfere mora se znati kad se ozbiljno radi. Kako Ana naglašava, u bazenu su sve ravnopravne, majka i ćerka jedna drugoj ukazuju na greške.
– Mama zna ponekad da bude stroga. Ranije mi se činilo da stalno viče na mene, ali sam joj na tome mnogo zahvalna. Jer, mnogi roditelji dižu svoje dete u nebesa, pa se uobrazi i pomisli da je ne znam ko – ističe mlađa Milićevićeva, dok mama dodaje: – Manje rade i treniraju, a u stvari im nude medveđu uslugu, jer sporije napreduju.
Treninzi sa muškarcima
Mnogima je to iznenađujuće, ali su nam Dragana i Ana otkrile da se svakodnevno dešava da odmere snage sa jačim kolegama:
– Svakog dana treniramo sa muškarcima. Ranije su u Beogradskoj ligi bile prijavljene i muške i ženske ekipe, pa je bilo normalno da dečaci igraju protiv devojčica. U boljim zemljama u mlađim kategorijama, do nekih 10-11 godina, treniraju zajedno dečaci i devojčice. To je taj uzrast kad nisu velike razlike u polovima što se tiče snage da ne bi došlo do većih povreda. Dobar je to sistem, pošto se brže napreduje, posebno devojčice, dobija se zdravo rivalstvo.
Kako kažu, čeka ih burno i radno leto, posebno za mlađanu Anu.
– Čeka nas takmičenje u Grčkoj (godište do 2002), javljamo se 1. jula, a već posle sedam dana krećemo sa pripremama. Čekaju nas i kvalifikacije za seniorke na EP u Budimpešti, a ima još dosta da se radi. Dva meseca za mene nema stajanja – nasmejano govori Ana.
Za kraj postoji nešto što su Dragana i Ana želele da istaknu:
– Ana sada ima 15 godina, a ja sam počela da treniram sa 15. To je možda neka dodatna nit koja nas spaja.
Posle mora u nove obaveze
Mama Dragana jedva čeka mali predah:
– Čim se Ani završi škola otići ćemo sedam dana na more, da malo razbistrimo glavu. Kraće leto za razliku od prošle godine. Što se tiče naredne sezone, cilj nam je da odbranimo titulu, da osvojili Kup u Dunav regionalnoj ligi. Prošle godine su sa nama igrale i dve mađarske ekipe, manje profi, što je nama dobro došlo, odlično smo se držale!
I sin – vaterpolista
Milićevićima je u genima da su odlični u vodenim sportovima.
– I sin Aleksa je odličan u bazenu. Ima 12 godina, trenira u VK Taš i dobro mu ide. Stigli su do polufinala Kupa Srbije u njegovoj kategoriji. Često se dešava da ima trening pre nas, pa ostane da nas gleda. I on uči na tribinama i ispravlja – kaže Dragana, dok se Ana ubacuje. – Čak nas i ispravlja sa tribina, kaže mi “video sam šta si uradila na treningu, moj trener bi te kaznio” pa mi onda objasni kako bi on rešio tu situaciju. Kad malo bolje razmislim, dešava se da bude u pravu. Ponekad i usvojim njegove savete – hvali Ana brata Aleksu.
Vole i fudbal
U slobodno vreme kojeg imaju veoma malo Milićevići obožavaju da idu na fudbal.
– Velika je naša ljubav prema Partizanu i obožavamo da idemo na JNA. Na košarku ne idemo toliko često, pošto nam se treninzi poklapaju sa utakmicama crno-belih. Volimo da idemo u bioskop ili vozimo rolere. Zimi idemo na skijanje, ja obožavam da vozim bord – ističe Ana.
Ana uvek pozitivna
Ana je prošle godine igrala na Svetskom prvenstvu za juniorke, a u utakmici protiv Argentine izabrana je za najbolju igračicu:
– Ja sam jedina bila raspoložena, sve ostale nisu bile, jer smo nekoliko mečeva zaredom izgubile. Nikada ne padam u očaj, uvek sam raspoložena da igram. Po prirodi sam pozitivna.
U kući bez priča o vaterpolu
I pored regularnog posla koji Dragana ima, uspeva da se dobro organizuje i postigne sve što je zacrtala u tom danu.
– Nema tu mnogo razmišljanja, jednostavno se napravi plan i niko te ne pita da li si umoran. Jednostavno i ne razmišljaš o tome, ali zato u kući retko pričamo o vaterpolu. Bilo baš previše. I onako smo po ceo dan smo na bazenu. Non-stop treninzi, utakmice… Ujutru izađemo iz kuće, u 11 uveče se vraćamo. I tako ukrug.
Ana, koja pohađa Srednju vazduhoplovnu školu, dodaje:
– Često me mama pita “Pa, dobro, Ana, možeš li ti jednom da uđeš u kuću bez trčanja?” Tako naučiš i kad si umoran da odeš na trening, ali posle živneš i vidiš koliko ti je bio potreban takav vid relaksacije.
Obe u reprezentaciji
Gospođa Milićević je godinama od 1993. do 2004. član reprezentacije Jugoslavije, Srbije i Crne Gore:
– Davne 1997. smo imali dobru ekipu, igračice su imale i manje godina nego što Ana ima sad. Najviše nas je iznenadilo bombardovanje, posle toga je ženski vaterpolo utihnuo. Igrala sam čak i ubrzo posle Aninog rođenja.
I Ana je član mlađih reprezentativnih selekcija, a ima i nekoliko mečeva u seniorskom timu.
– Bila sam na evropskom i svetskom šampionatu do 2000. godišta, kao i na SP do 1997. godišta. Ove godine nas čeka evropsko takmičenje u Grčkoj za seniorke, gde ću takođe igrati. Mislim da imamo šanse da uđemo u prvih pet.
Evidentno je da je muški vaterpolo uspešan ako se gleda reprezentacija, za razliku od ženskog, koji je večito u senci kolega.
– Generalno je nepopularan sport u Srbiji, dok je recimo u Mađarskoj to na skroz drugom nivou. Mečevi pionira su nekad posećeniji od seniora, takva im je kultura. Malo sponzora ima, a sport je skup. Klubovi da bi opstali traže visoke članarine, a malo pažnje je posvećeno. Retko gde ćete videti da neko prenosi ženski vaterpolo, ali to nije samo u našem sportu, nego i u ostalim, košarci, rukometu, odbojci… Manje pažnje se dobija, ali se batrgamo, dobri su rezultati. Zato stvarno ne znam u čemu je problem – iskreno govori Dragana.
Zajedno igraju od 2008.
Dragana je u karijeri promenila mnogo klubova: 1992/94. – VK Banjica,
1994/96. – VK Dinamo Pančevo, 1996/97. – Vilano fokak Kečkemet, 1998/99. – VK Dinamo Pančevo, 2000. – VK Bečej, 2001. – VK Senta, 2002/17. – VK Vračar, od 2017.- VK Palilula.
Reprezentativka od 1993. do 2004. – SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora.
Ana se pridružila 2008. do 2017. u VK Vračar, da bi 2017. zajedno prešle u VK Palilula. Reprezentativka je od 2015.
