Olivera Petrović iz Centra za socijalni rad u Bogatiću za “Vesti” govori o problemima i poteškoćama sa kojima se susreće tokom rada. Kako ističe, iako postoje mnoge manjkavosti u sistemu, ipak postoje pojedinci koji se trude da što savesnije obavljaju svoj posao.
– Ne mogu reći da ne postoje socijalni radnici koji svoj posao ne rade kako treba. Naravno da postoje, kao u ostalom u svim oblastima. Ipak, ne možemo reći da su svi oni koji se bave najugroženijima loši i nesavesni. Postoje radnici koji se trude da se maksimalno posvete svakom slučaju i razreše ga najbolje moguće – počinje priču Petrovićeva.
S druge strane, kako ističe, socijalni radnici u Srbiji imaju brojne poteškoće u radu.
– Imamo mnogo slučajeva, a malo zaposlenih. Kada imate ogroman broj slučajeva, prinuđeni ste da radite brzo. Tako dolazi do grešaka. Ako jedan socijalni radnik ima na svojim leđima 400, 500 ili više slučajeva, kako očekujete da posveti mnogo vremena svakom slučaju, uz svu želju? Ne želim da pravdam nesavestan rad, jer za bahatost i korupciju naravno nikada nema opravdanja. Ipak, propusti su često posledica lošeg funkcionisanja celokupnog sistema, ne samo socijalnih radnika – objasnila je Petrovićeva.
Malverzacije u socijalnim ustanovama u Srbiji:
1.Milosrđe u raljama kriminala
2.Ruka spasa za Jovanu
Poblematične situacije koje najčešće dolaze do medija su one u kojima jedan roditelj uskraćuje roditeljsko pravo detetu.
– Otuđenje od roditelja znači da kada imamo roditelje u brakorazvodnom sporu, deca se povere jednom od roditelja. Ako se desi da je dete povereno mami, mama krene da manipuliše i instruiše dete protiv oca, i obrnuto. Ako jedan roditelj detetu govori grozne stvari o ocu, dete trpi emotivno nasilje. Otuđenje ruši porodicu. Porodica nije razrušena razvodom. Dete ima porodicu i kad su mama i tata razvedeni. Porodica ne mora biti potpuna, roditelji mogu živeti i u dva različita grada, ali su i dalje porodica deteta – objašnjava Olivera.
Dodaje da su tu ključne uloge centara za socijalni rad, kada često nastupa korupcija.
– U manjim mestima se ljudi poznaju, pa na račun poznanstava često dobiju odluke u kojima se jednom od roditelja uskraćuje roditeljsko pravo. To je nešto što je skandalozno i što nikako ne bi smelo da se događa – objasnila je Petrovićeva.
Iz krajnosti u krajnost
Kako kaže Olivera Petrović, druga krajnost u koju Centri idu je insistiranje na kontaktu sa roditeljem koji predstavlja opasnost po dete.
– Zbog otaljavanja posla, socijalni radnik se slepo drži pravila, prilikom pisanja mnogobrojnih odluka, zbog čega dođe do tragedija zbog insistiranja na kontaktu deteta i nasilnog roditelja. Socijalni rad je osetljiv teren i oni koji se prihvate tog posla moraju ga obavljati maksimalno savesno bez obzira na male plate, obim posla i sve druge otežavajuće faktore – zaključila je sagovornica “Vesti”.
