I kada ne vidimo smisao u mnogim susretima i ljudima koje nam okolnosti nanesu u život, ne treba da brinemo. Sudbina uvek ima plan.
Nekoliko dana uoči Nove godine, redakcija “Vesti” primila je neobičan poziv. Sekretar Građevinskog fakulteta u Beogradu Tamara Kovačević pomislila je da naš list preko rubrike Humanitarni most može biti od pomoći mladoj devojci koja je svim zaposlenim na ovom fakultetu neobično prirasla srcu. Nakon nekoliko pismenih i usmenih molbi koje je uputila Centru za socijalni rad opštine Palilula, na koje nije dobila nijedan odgovor, odustala je od nade da će oni pomoći 23-godišnjoj Jovani (pravo ime je promenjeno zbog osetljivosti situacije, poznato redakciji).
Modra od hladnoće
Kada je u poslednjim mesecima 2018. temperatura napolju postajala sve niža, Jovana se tiho i neprimetno uvlačila u zgradu Građevinskog fakulteta čim čuvari otključaju vrata u šest ujutru. Ostajala je tu do večeri. Zaposleni i studenti počeli su da je primećuju kako sedi na klupama i čita po hodnicima. Neprijatan miris ju je odavao da nema gde da se okupa. Na sebi je nosila tanku janku i pocepane stvari. Nakon izrazito ledenih noći, modra od hladnoće, dugo je sedela na radijatorima u ćoškovima fakulteta trudeći se da je niko ne primeti. Vrlo brzo je svima postalo jasno da je nesrećna devojka beskućnica. Kako se bližila Nova godina, postajalo je sve hladnije, a zaposleni na fakultetu su sve više brinuli za Jovanu koja je noći provodila ispod stepeništa obližnjih zgrada.
Kako je ispričala Tamara Kovačević, devojka je uvek čitala u tišini, a kada bi joj neko ponudio hranu ili novac, odbijala je postiđeno uz objašnjenje da joj nije potrebno ništa.
– Studenti i zaposleni su joj donosili hranu i ostavljali na klupi. Iako je govorila da joj nije potrebno, kada bi se odaljili od nje, i kada bi mislila da je niko ne vidi, ona bi uzela i pojela. Neki studenti su joj doneli zimsku jaknu i čizme, kako se ne bi smrzavala u tankoj odeći – ispričala je Tamara ekipi “Vesti”.
Kako je rekla, svi su primetili da često čita literaturu Fakulteta političkih nauka, delovala je pametno, i svima je bilo čudno kako se našla na ulici. Svesni da nije rešenje povremeno je nahraniti i toplo obući, želeli su da joj pomognu na duže staze.
– Bezbroj puta smo zvali Centar za socijalni rad, pisali molbe… Nismo dobili nikakav odgovor. Ako oni nisu odgovorni, ne znamo ko je – rekli su nam tada zaposleni.
Novinarka “Vesti” odlučila je da popriča sa Jovanom ne bi li saznala kakve je muke muče. Devojka je bila tiha, uplašena i dezorijentisana. Negirala je da je beskućnik. Rekla je kako se zove i koliko ima godina. Nakon kratkog razgovora sa nama, od nekog neobjašnjivog straha pobegla je i tog dana se nije vratila. Ipak, već sutradan jak mraz ponovo ju je tamo doveo.
Zagrljaj oca i kćerke
Potraga za informacijama o misterioznoj devojci trajala je danima. Pošto beogradski Centar za socijalni rad nije želeo da pomogne, kontaktirali smo njihove kolege u Raškoj nakon što smo saznali da je Jovana odatle. Radnici tog Centra su pokazali da izuzeci ipak postoje. Potvrdili su nam da je reč o devojci iz fine porodice i da će odmah preduzeti sve kako bi se ona sklonila sa ulice. I sami su kontaktirali Centar za socijalni rad Palilula da bi zamolili svoje kolege da izađu na teren odmah jer je evidentno reč o bolesnoj devojci. Uz objašnjenje da su prezauzeti, nisu uslišili te molbe.
Socijalna radnica iz Raške, koja je želela da ostane anonimna, u roku od 24 sata je sa Jovaninim ocem stigla u Beograd. Ekipa “Vesti” ih je odvela na fakultet gde se Jovana krila od zime. Humana žena je nakon razgovora sa Jovanom zaključila da ima zdravstvenih problema, pa je pozvala Hitnu pomoć. Kada je Jovana ugledala oca, u njenim očima se sve promenilo. Kao da je pronašla izgubljeni mir, sigurnost i više je ničega nije bilo strah. Zagrljaj oca i kćerke prepun suza i uzdaha olakšanja trajao je dugo.
– Moje dete, moje lepo dete… Mislio sam da te nikada neću videti. A evo te sada, u mom naručju. Ne boj se ničega, sve ćemo pobediti zajedno – šaputao je otac devojci kojoj se po prvi put pojavio osmeh na licu.
Lekari su joj nakon detaljnog pregleda utvrdili promrzline na telu, a sumnjalo se da postoje i psihički poremećaji. Devojka je primljena u bolnicu u Kraljevu, a utvrđeno je da ima šizofreniju, koja je bila glavni uzrok zbog kojeg je devojka pobegla od svih koje je poznavala. Ophrvale su je fobije i ona se našla na ulici.
Danas, tri meseca kasnije, Jovana se nalazi na toplom i sigurnom, na psihijatrijskom odeljenju kraljevačke bolnice, a porodica očekuje da će je uskoro pustiti kući, i da će uz adekvatnu terapiju moći da nastavi život.
Iz Centra za socijalni rad Palilula do danas niko nije želeo da komentariše ovaj slučaj.
Potraga za identitetom
Pošto se niko od institucija nije uključio, odlučili smo da preuzmemo stvar u svoje ruke. Tragom literature Fakulteta političkih nauka koju je čitala, pronašli smo njeno ime na spiskovima među studentima generacije kojoj bi ona trebalo da pripada po godinama. Tako smo došli do njenog prezimena. Zahvaljujući društvenim mrežama, pronašli smo njene kolege sa fakulteta, koji su nam rekli da je reč o devojci iz Raške, odličnom studentu koja se već nekoliko meseci ne pojavljuju na fakultetu. Kako su nam rekli, bila je povučena i jedan od najboljih studenata na svojoj klasi.
Milion pitanja se rojilo, zašto je ova devojka postala beskućnik? Da li je preživela nešto strašno? Da li ima porodicu?
Zahvaljujući kontaktima u policiji, saznali smo da je porodica Jovanu tražila nekoliko puta, ali bez uspeha. Pronašli smo ih. Nakon što smo se njenom starijem bratu predstavili i pitali ga da li zna gde mu je sestra, nastao je muk. Nakon što je došao do vazduha od suza koje nije mogao da zaustavi, ispričao nam je da je Jovana pre nekoliko meseci ostavila sve svoje stvari u stanu u kojem je živela u Beogradu, prestala da se pojavljuju na fakultetu, i nestala bez traga i glasa. Mesecima su je bezuspešno tražili. Ubrzo smo napravili plan kako da bezbedno i sigurno pomognemo Jovani, a da je pritom ne uplašimo kako ne bi pobegla.
Institucije gluve
“Vesti” su kontaktirale Centar za socijalni rad opštine Palilula kako bi se oni pobrinuli za Jovanu. Nakon desetine poziva i pismenih molbi ostali smo bez adekvatnog odgovora. Radnica Centra za socijalni rad koja nije želela da se predstavi objasnila nam je da oni imaju mnogo posla, da je Beograd pun beskućnika, da oni sebi ne žele da pomognu, da će se pozabaviti time kada naša molba dođe na red jer nije ništa hitno.
Obratili smo se Prihvatilištu za odrasle, koji su nam objasnili da imaju trenutno tri puta više korisnika nego što su im kapaciteti, i da ne mogu da je prime.
