Ovaj dečak četiri puta dnevno sam sebi daje insulin kako bi regulisao šećer, a posledice bolesti koja ga je napala u četvrtoj godini života već su vidljive.
– Rezultati prethodnog pregleda, nažalost, nisu bili dobri. Ono što zabrinjava lekare i sve nas jeste da mu je oštećen pankreas. Bolest mu ne da mira, samo ćuti, potišten je i neće da jede redovno. Zbog toga je dosta oslabio, postao kost i koža. Tek sada vidimo da je odjednom zaostao i u rastu za svojim vršnjacima. Želimo da mu povratimo nadu i ulijemo optimizam da može i sa šećernom bolešću normalno da živi, ali on u poslednje vreme ponavlja jedno te isto: "Tata, ja nikad neću biti zdrav kao ostala deca."
Teško nam je, nemamo mira, zato čekamo da odemo što pre na pregled u bolnicu u Nišu, da se konsultujemo sa lekarima. Mora uredno da jede, da se pridržava terapije – kaže njegov otac Milan.
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
– Šećer mi i dalje varira. Krivo mi je što nisam kao druga deca, što ne smem da jedem slatkiše i pijem sokove, i što ne smem da se igram. A toliko volim fudbal. To je u školi glavna razonoda, ali samo posmatram druge dok igraju, jer ne smem da se umaram – tužno zbori mali Vukašin.
– "Gde je tanko tu se kida", kaže narod, a mi smo taj primer. Taman sa decom zaradim koji dinar u nadnici, a ono ode neplanirano, ovog puta na popravku auta komšiji jer sam imao peh s pozajmljenim autom na putu. Hvala dobrotvoru, čak iz Australije nam pomaže. Znamo da to nije prvi put, što nas više raduje jer nije zaboravio naše dete. Svaki dinar nam mnogo znači. Svesni smo da je danas svima teško, zato neka Bog vrati dobrim svima koji makar i pomisle na Vuleta i požele mu u mislima dobro zdravlje – uzdiše Milan koji sa suprugom Violetom, majkom Rajnom i sinovima Nikolom (15), Nenadom (14) i Vukašinom živi u kućici sagrađenoj od slabog materijala.
U sobama sa zemljanim podom nemaju mnogo stvari, samo najosnovnije. Nisu mogli da sagrade veću, niti bolju kuću od čvršćeg materijala jer jedino zarade novac da se prehrane.
"Kod nas Spasića se jedino siromaštvo nasleđuje. Deca su ubeđena da će se prekinuti taj crni krug, nadaju se da će doći bolja vremena. Bože daj, samo to mogu da kažem", navodi Milan.
U carstvu knjigaVukašin ide u šesti razred u centralnoj školi na Bareliću. Svakodnevno pešači po šest kilometara u oba pravca. Ide i vraća se sa bratom Nenadom jer je Nikola pošao u prvi razred Srednje tehničke u Vranju. "Dobar sam đak, ne mogu da budem odličan, ali biću među onim koji nemaju jedinice. Najviše volim da čitam dečje knjige, kada mi neko pozajmi", kaže nam na rastanku Vukašin. |
