Mogu li deca da budu odrasla, mogu li samostalno, bez nastavnika, da naprave izbor i predstave se odraslom gledalištu? Mogu li da budu samokritična, da sama sebi aplaudiraju ili da se, možda, pokunje? Sve može, kaže tandem koji čine pariska poetesa Dana Dodić i Blaženka Trivunčić, koordinatorka i nastavnica srpske dopunske škole koje su odlučile da organizuju priredbu “Umetnost i deca” kojom će da se predstave najmlađi izdanci naših dijasporskih porodica.
– Neka sami izaberu vrstu svog nastupa – rekla je “teta Dana”, kako je, inače, oslovljavaju deca.
Nešto manje teta (jer je poznatija kao učiteljica) Blaženka je dodala:
– Neko recituje, neko svira, neko zna da recituje i da svira. I neka svako sam sebe predstavi.
Kao i uvek do sada, starešina hrama Sv. Sava protojerej Nikola Škrbić je potvrdio koliko je slab prema najmlađim, kad ih vidi na okupu ni lupanje srca ne može da prikrije, zato im i širom otvara vrata svečane sale pri sabornom hramu. Ovaj put nije stigao da predahne od dalekog puta u maticu, već zaseo u prvi red, naoružan blagošću i osmehom, pa se ljuljuška u ritmu “svako je dete ukras sveta”.
Došle mame, malo tata, a i Letica Živković, čelnica podmlatka KUD Mladost i Zeničanka Mira Teskeredžić, bez pratnje svojih naslednika, ali okićena epitetom “trostruka baka”. E, trebalo je videti koliko su se raspekmezili svi u publici, ne skidaju pogled s mališana, potiho mrmljajući: “Ni mi ovako ne bismo znali.”
Na startu, tokom otvaranja priredbe, teta Dana je odlučila da bude ozbiljna, pozdravlja okupljene, posebno se zahvaljuje proti Nikoli, potom objašnjava da je ovo zajednički projekat Udruženja Art et la vie (Umetnost i život) i Srpske dopunske škole pariskog podneblja, naglašava da neki od njih pohađaju nastavu pri školici srpkog jezika u Crkvi Sv. Save, a za izvođače koji su sami kreirali program tvrdi da su talentovani za muziku i poeziju i unapred garantuje da će svi uživati.
Uh, dosta priče, hajde, teta Dano, kreni, otvori deci put! Nestrpljenje na najvišoj tački, zato je i start bio sprinterski, pa udri pesmu na pesmu ili klavirsku dirku po dirku kao što su to učinili Maksim i Mila Tomić koja je dodala i francusku evrovizijsku šansonu “Voala”. Tijana Milić izmamila umilne zvuke violine. Njih “pravoj” muzici uči mlađani profesor Vojin Jagličić. Đačić mu je i petogodišnja Sofi Ibrahim, svira i peva, a kad naraste biće, biće.., ma, biće ono što joj sada mama došapne…
Stihove Dušana Vasiljeva, posvećene domovini, u dahu izgovara Viktorija Stefanović, a kako je talentovana i vredna, lako je upamtila: “Domovina, to su želje, tajne/ magla što preko polja plovi/ to su naše bajke beskrajne/ domovina, to su svi naši snovi.”
E, trio sa duplim prezimenom Duval Lazić je posebna priča. Anđela (11), Aleksej (5) i Anastasija (3) pevaju celu pesmu “Lazarice”. Prota Nikola od iznenađenja i divljenja ne može da progovori, a kad su posle pitali mamu Božicu kako su joj deca učila i naučila tu pesmu, odgovorila je:
– Vole da je slušaju. Niko ih na to ne tera.
Red je na Unu Trivunčić, pomilovala gitaru i zalelujala nežnu italijansku kanconu, prethodno objasnivši da “pesma govori o inspiraciji i večnom traganju za njom”.
Da se kojim slučajem ovde ocenjivalo, a prisustvovale su tri nastavnice, Blaženka Trivunčić, Milija Jevremović i Tamara Nacik, sve bi proključalo od brojnih petica. U tom usijanju oslikavanja nadarenosti, veliku ulogu odigrao je i Mali Sloba (takav mu je nadimak) Janković.
– Uvek je uz nas, uvek pomaže. Sredi salu, obezbedi koktel. Glasno i javno obelodanjujem da je značajan za sve nas – ocena je i pohvala organizatorke Dane Dodić.
Stiže i kraj, svima žao što je vreme iscurilo. A Dana obećava:
– Biće opet. Biće još.
Konzulka se lepo smeje
Bilo je još nešto: duboki naklon Dana je podarila konzulki Branislavi Brankici Bećanović koja se u Ambasadu Srbije, naravno, na uslugu zemljacima u Francuskoj, vratila nakon osam godina. I, gle, i pored proteka mnogo godina, usledio je dokaz o još uvek svežim i dragim uspomenama na Branislavin lik, čim je nogom stupila na ovo mesto okupljanja prolomila se gromka eksplozija aplauza. Onda konzulka izusti:
– Deca su naše najveće blago.
Rasplinuta radost na licu bila je i odsjaj zadovoljstva što prisustvuje muzičko-poetskom dečjem nastupu, odraslima je saopštila da je na raspolaganju svim našim ljudima, ističući nadu da će svojom misijom unaprediti život zemljaka u Parizu, kao i da će uvek rado pružiti podršku prisustvovanjem ovakvim incijativama i okupljanjima.
Posle završetka programa konzulka Bećanović je pohvalila umeća dece, a deca su učiteljicama došapnula da je konzulka “baš dobra i da se lepo smeje”.
Neumorna Dana
– Umetničke inicijative koje godinama pokreće i organizuje pesnikinja Dana Dodić od suštinskog su kulturnog, ali i kohezionog značaja za očuvanje srpskog jezika, poetske reči i duhovnog blaga u srpskoj zajednici. Posebnu pažnju ona posvećuje deci koja joj se rado odazivaju i učestvuju u programu. Lepota ove večeri ogledala se u spontanosti naše Dane koja je podstakla male virtuoze da sviraju, pevaju, recituju, pokažu šta znaju, sve uz smeh i radost na pozornici. A i svojom veštinom Dana uspeva da događaje ispreplete pesničkim rečima odraslih i talentovanih mališana, te tako nadograđuje temelje koji čine naše identitet u Parizu i rasejanju – analiza je nastavnice Blaženke Trivunčić.
Koren vida rane
U ovu “muzičku pričaonicu” pozvani su dvojica “čika” i teta Koviljka Jastrebić koja je čitala aforizme. Sami su se predstavljali. Nadojen maticom Milinko Spasojević je izgovorio pesmu posvećenu Kosovu, u kojoj kaže: “Srpskom stablu otrulile grane/ Al koren robusni šalje moćni nektar/ Vidajući duboko usećene rane/ Snaži da ih prvi ne polomi vetar”. Edhem Mrđanović je svojim stihovima raznežio okupljene: “Najbolje mi je bilo/ jagnje moje milo/ Kad sam dečak bio/ sa tobom na zelenoj travi…”
Anđela u Pariskoj operi
Sa posebnom pažnjom propraćen je nastup Anđele Duval Lazić, svestrano nadarene devojčice koja je ovih dana, posle velike provere, primljena u školu Pariske opere, a vrlo je verovatno da će tu prokrčiti put i za petogodišnjeg brata Alekseja koji, kao veliki, recituje pesmicu o “Petliću pevaču”.
