Lepa žena. Zaista lepa žena. Lepa deca. Zaista lepa deca.
– Da – rekla je. – Stigao je dva dana posle Nove godine…
– Svejedno je došao! – rekla je devojčica. – Obećao je da će doći i, došao je.
Druga, nešto starija devojčica od dvanaestak godina, nabadala je na pijaninu "Malu noćnu muziku".
– Zar nećeš da dođeš da pozdraviš tatu – upitao je.
– Vežbam… – rekla je i nastavila da svira.
– Nećeš da vidiš poklon?
– Ostavi ga na stolu – rekla je mala pijanistkinja ne prestajući da svira.
– Jao, vidi šta sam dobila! – cičala je mlađa sestra. – Kako si samo znao?
– Znao sam – rekao je.
Pogledao je sobu u kojoj je proveo četrnaest godina. Poznavao je u njoj svaku stvar: police sa knjigama i svaku knjigu u njoj, suvenire koje je donosio sa puta; Moskva u staklenoj kugli, u kojoj kada se protrese, pada sneg i piramidu, na koju takođe pada sneg, Ajfelovu kulu i poprsje malog Mocarta kupljeno u Salcburgu… Uramljena slika na zidu u stilu Tuluz-Lotreka (zna i kad su je kupili na Plas Tetru na Monmartru), zavese, kožni trosed sa dve fotelje koji su godinama otplaćivali… Sve te stvari gledale su ga sa prezirom kao izdajnika koji ih je napustio. Oseti bol u dnu stomaka. Novogodišnja jelka bila je upola manja nego u njegovo vreme.
– A oni preko puta imaju jelku veliku do plafona! – cvrkutala je devojčica.
– Nisam stigao na vreme – rekao je – jer su putevi bili zavejani.
– Gledali smo to na televiziji – rekla je žena.
Starija devojčica prešla je na "Za Elizu" ne obraćajući pažnju na ono što se dešavalo iza njenih leđa.
– Izdajice! – šištao je samovar iz vitrine, koga su kupili u Moskvi.
– Hoćeš li da spavaš ovde? – pitala je mlađa sestra.
– Tata ima novu kuću – rekla je žena u crnom. – I uskoro će imati nove devojčice…
– Neće, neće! Neće ih imati – vrisnula je devojčica.
– Ne, neću imati nikoga osim vas dve.
– Nisi mi ostavio novac za zimovanje… – rekla je ne napuštajući klavijaturu starija devojčica.
– Evo, ostaviću ti – rekao je i iz gužve novca iz džepa izdvojio nekoliko velikih novčanica.
– Crkla nam je mašina za pranje veša – rekla je žena.
– Koliko?
– Ne znam – rekla je – koliko daš, daš.
Izvadio je ponovo gužvu novca i izdvojio na sto nekoliko novčanica.
– Tata, ostani da spavaš kod nas! – držala ga je oko nogu mlađa sestra.
Osetio se uhvaćenim, ova kuća ga je usisavala, a negde tamo daleko, bio je drugi svet, svetao je jasan, i druga žena, i druge knjige u drugoj polici.
– Ne mogu, ljubavi! – rekao je. – Imam neku neodložnu včeru.
– Pa, dođi posle večere – rekla je ona.
– Neću moći – rekao je.
– A, hoćeš moći da me vodiš u nedelju u zoološki vrt.
– Obećavam – rekao je, dok ga je obuhvatao miris ranih godina, neka vrsta srećnog praha koji je lebdeo svuda unaokolo, neka čežnja za mladošću i za godinama kada je njih dve ponosno vodio Knez Mihailovom za ruke, a svi se osvrtali da se dive lepoti tih malih princeza.
U tom trenutku začulo se zvono na vratima i na njima se pojavio krupan mladi čovek sa riđom bradom. Žena u crnom je ustreptala. Nije ih ni upoznala.
– Samo da se našminkam! – rekla je i iščezla u kupatilu.
Poljubio je devojčicu i izašao pokraj čoveka do lifta.
Ponovo je čuo "Malu noćnu muziku".
Seo je u taksi i odvezao se do svog novog doma, gde ga je čekala mlada žena.
Stao je u vratima, a ona reče "Samo da se našminkam" i iščeze u kupatilu.
Stići će na vreme na tu večeru.
