Na internet-portalima u Novom Pazaru pojavila se potresna ispovest Milana i Eve Milanović, siromašnih seljaka iz zabitog sela Žunjevići na Rogozni, koji tvrde da gladuju i mole žitelje Srbije za pomoć kako bi nabavili mleko, ulje, brašno, šećer i drugo što im je potrebno da prehrane svoju dvogodišnju ćerku Mariju.
– Dete nam je gladno, ali uprkos svom trudu, nismo u stanju da za našu Mariju obezbedimo mleko i drugo što je potrebno za njen rast i razvoj. Bojimo se za njeno zdravlje, a jedva smo je nakon sedam godina braka dočekali. Jedino je dete u selu. Nismo ni sanjali da će doći ovako vreme, da nećemo moći dinar da zaradimo, da nećemo biti u stanju ni kravu bušu da kupimo i da ćemo se i bukvalno boriti za biološki opstanak – pričala je ridajući Eva Milanović dok je humanitarcu Hidu Muratoviću pokazivala poslednje parče hleba i praznu ostavu u trošnom kućerku u kome žive.
Tragom ovog apela krenuli smo put Rogozne. Do Žunjevića nije lako stići, dvadesetak kilometara je makadam, a potom bujicama poderani zemljani put kojim se teško kreće i terensko vozilo. Milan i Eva su najmlađi u selu u kome je ostalo još nekoliko staraca, sve što je moglo i imalo kuda da ode – otišlo je davno: u Novi Pazar, Kraljevo, Kragujevac, Čačak…. Onemoćale starce povremeno obilaze deca iz Novog Pazara i Kragujevca, a Milan i Eva moraju sami da se izbore s nemaštinom i ćudima surove planine.
– Imali smo konja Zelenka kojim smo obrađivali posnu planinsku zemlju, ali bi nam, i kad nešto zasejemo, grad uništio letinu. Ne pamtim leto da nas je nepogoda mimoišla. Prošle godine Zelenko se razboleo i uginuo, nismo imali novca da platimo dolazak veterinara iz Novog Pazara i lekove, pa smo ostali bez "hranioca" i mogućnosti da preživljavamo izvlačeći drva iz šume – priča Milan i naglašava da su on i Eva spremni da rade i najteže poslove, da idu u nadnicu i kopaju, ali da u Žunjevićima i na opusteloj Rogozni nema ko da ih angažuje, bez dinara u džepu ne mogu ni u sobu.
– Zbog deteta, naše Marije, bojimo se za njeno zdravlje. Obratili smo se humanitarcu Hidu Muratoviću koji je postao institucija u ovom kraju i poslednja nada siromašnih, kako smo i očekivali, odmah nam je doneo najneophodnije namirnice i nešto odeće, jedno vreme nećemo gladovati, a za dalje videćemo – ističe Eva i naglašava da bi spas za ovu porodicu bila krava, makar i buša, koja bi Mariji obezbedila dovoljno mleka.
– Nakupilo se mnogo muke i sirotinje, državne institucije najčešće ne brinu o gladnima, posebno u zabitim selima, trudimo se da uz pomoć naše dijaspore i dobrih ljudi od Sidneja do Čikaga, koji pokazuju izuzetnu solidarnost sa nevoljnicima u domovini, pomognemo najugroženijima. Milanovići su puka sirotinja, najteža moguća, "zavezani u čvor" i ne mogu dalje. Moramo im pomoći da kupe kravu, kozu ili ovcu, kako bar ne bi gladovali, a potom i konja ili volove kojima bi mogli da izvlače drva iz šume i tako prehranjuju dete – priča Muratović i podseća da je država zaboravila na zabite predele, da je neke krajeve i otpisala i da ljudi koji su ostali vezani za rodni prag, kao Milanovići u Žunjevićima na Rogozni, sada moraju da se, potresnim apelima za pomoć, bore za goli život i opastanak.
|
Nada u pečurke
Džaba televizor
|
