U istoriji političke misli malo je značajnijih ljudi od Nikolo Makijavelija. Stvarajući sredinom 16. veka u trenucima kada je život u Firenci zbog revolucionarnih prevrata vredeo malo, uspeo je da sačini svoje remek-delo “Vladalac”. Ovaj “priručnik za vladanje” koji je po mnogima i lični pokušaj da se vrati u državnu službu, ne prestaje da izaziva polemike već 5 vekova unazad.
Makijavelijeva originalnost se svodila na ideju odbacivanja tradicionalnog morala kao pokretača političkog delovanja. Suština državništva i državne uprave je kod Makijavelija zasnovana na realističkom viđenju korumpirane ljudske prirode.
Odudarajuči od svih do tada prihvaćenih normi dobre i pravedne vladavine (ako je takvo štogod ikada i postojalo), preduslov za uspeh u politici po Makijaveliju je svakodnevna borba vladara protiv svega što bi ga u očima naroda svrstalo među humane, milosrdne i pravedne. Nastao u renesansi, “Vladalac” je svim svojim “savetima” smelo ustvrdio da savršeni vladar nikako ne može biti i savršeni hrišćanin.
Kritika je usledila odmah
Prva osuda je stigla iz Engleske od strane kardinala Redžinalda Pola, koji je Čarlsu V ispisao “izvinjenje”, rekavši da je knjižica koja se “Evropom širi kao kuga”, napisana sotoninom rukom.
U Francuskoj je ovaj spis bio široko distribuiran ali tek posle smrti Makijavelija. Prvi ga je preveo hugenotski pisac Đentile. Isti autor je žestoko osudio knjigu pod izgovorom da su njegove ideje bile okidač za Bartolomejsku noć kada je pogubljeno oko 50.000 francuskih protestanata.
Ričard III, jedna od najpoznatijih ličnosti u Šekspirovom stvaralaštvu, u književnim krugovima je bio sinonim za vladara koji se ponaša po makijavelističkim načelima. Veruje se da su njegovi postupci i monolozi, otelotvorenje makijavelističkog morala, a u samom tekstu je od strane ostalih likova nazvan “gospodarem zla” i “demonom”. Otelo je još jedan Šekspirov karakter sa dobro opisanim osobinama u najpoznatijoj Makijavelijevoj knjizi.
Godine 1740. pruski vladar Fridrih Veliki je objavio esej pod nazivom “Pobijanje Makijavelijevog Vladaoca”. U predgovoru je sebi dao kredit da se “stavlja u odbranu čovečanstva protiv sotone koja želi da ga uništi”. Makijavelijeve upute Lorencu Medičiju, napisane više od dva veka ranije, Fridrih je uporedio sa “najopasnijom zaverom ikada podmetnutom protiv čovečanstva”.
Najburnije je reagovala crkva
Makijaveli je odbacio božansko poreklo moći, verujući da politika ne priznaje ni jedan autoritet do sebe same. Tako je izazvao viševekovni autoritet crkve, zbog čeka se njegovo delo našlo na zvaničnoj crkvenoj listi knjiga koje se protive veri.
U svom pisanju, Nikolo je iskazao veći stepen sekularizma od svojih savremenika ali teško da se može svrstati u ateiste. On je samo spoznao ogroman uticaj crkve na politiku pa je jedan od prvih autora koji su napravili razliku između religije i vere. Na to ga je podstakao nepobitni uticaj katoličke crkve u razjedinjenosti Italije.
“Crkva je isuviše nemoćna da uspostavi vlast na velikom delu teritorije, ali je u isto vreme i ometajućI faktor za ujedinjenje italijanskog naroda. To je bio razlog nemoćI mnogih italijanskih vladara, zbog čega su postali lak plen varvarskih kraljeva”, napisao je Makijaveli.
Ipak, Makijaveli je i autor više eseja koji su religiju označile preko potrebnom, kako bi se obezbedilo narodno jedinstvo. Skandali su i tada potresali crkvene zajednice. Makijaveli je o tome naširoko pisao pa ne čudi što su vodeći jezuiti toga vremena označili Nikola kao “đavoljeg saučesnika u zločinu”.
Cilj (ne) opravdava sredstva
Uobičajena je greška da je Makijaveli rekao da “cilj opravdava sredstvo”. Istina je da toga nema eksplicitno napisanog nigde u “Vladaocu”. Slično, izraz “makijavelistički” danas opisuje usko, samointeresno ponašanje i ima isključivo negativnu konotaciju što dovodi do nepravilnog shvatanja Makijavelijeve filozofije.
Makijaveli je bio prvi mislilac koji je uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer opravdati nešto znači to učiniti etički ispravnim. Zato se takođe smatra ranim filozofom realpolitike.
