Leskovac ljudi povezuju s paprikom i roštiljem, a ne znaju da krije lepotu kakvu bi retko ko povezao s ovim gradom na jugu Srbije. Živopisni kanjon reke Vučjanke vodopadima i lepotama izaziva divljenje kod svakog putnika namernika, a Đokini virovi su posebna priča.
Naime, reka Vučjanka izvire na severnoj strani planine Kukavica na oko 1.100 metara nadmorske visine. Brza, kakva jeste, usekla je u stene kanjon dug oko dva kilometra i dubok 300 metara sa propratnim pojavama kao što su slapovi, vodopadi i virovi. Đokini virovi predstavljaju kompleks od dva vira u najužem, središnjem delu kanjona. Gornji se nalazi pod gornjim vodopadom koji je visok devet metara. Voda dalje ističe iz vira donjim vodopadom, čija je visina 11 metara i pada direktno u donji vir. Ukratko, nestvaran prizor, sa čim se saglasio i fotograf Ivan Strahinić, uz ogradu da je možda teško da bude objektivan prema ovom delu Srbije s obzirom na to da je rođen u Leskovcu.
– Za Kukavicu, naselje Vučje i kanjon Vučjanke vezan sam neraskidivim vezama. Ipak, slobodno mogu da kažem da je ovo jedan od najlepših kanjona u Srbiji. Mala reka Vučjanka je vekovima klesala i vajala ovu prirodnu lepotu – navodi Strahinić.
Dodaje da se posmatranjem ovu rečice u letnjim mesecima niko ne može da stekne utisak da je ona uspela da probije i oblikuje ovaj kanjon.
– Međutim, na osnovu priča žitelja i nekih ličnih iskustava – zaista je impozantno kad se ova rečica pretvori u nezaustavljivu snagu prirode i nosi sve pred sobom uz zastrašujući huk! Tako je uspela da stvori čistu prirodnu atrakciju: nekoliko virova ili bazena u udubljenim i izglačanim stenama od kojih su možda najpoznatiji Đokini virovi. Tu su, takođe, mali i veliki vodopadi koji plene, kao i izvajane stene u kojima pogled može beskrajno da uživa – priča u dahu ovaj veliki obožavalac prirodnih lepota.
Na samom ulasku u kanjon smeštena je mala hidroelektrana iz 1903. godine, jedna od najstarijih na Balkanu, a iznad nje celom dužinom ide kanal za vodu. Malo ispred hidroelektrane je Crkva rođenja Svetog Jovana Krstitelja sa jednom od mnogima najlepših porti.
– Tu je i vodenica koja i danas radi i u kojoj, ako zateknete lokalnog vodeničara, možete da uzmete kukuruzno belo brašno i napravite sebi kačamak prste da poližete. Ima još dosta toga, ali moram da stanem – kaže Stahinić kočeći sam sebe.
Legenda o imenu
Kukavica je velika i prelepa planina severno od Vranja i južno od Leskovca, a padine joj se protežu do ovih gradova. Ne zna se kako je dobila ime, ali prema jednoj legendi naziv potiče iz perioda Kosovskog boja kada su se srpski vojnici, neposredno pre bitke, skupljali u šumama planine, ali se većina boraca iz bitke nije vratila. Dugo posle toga, majke, udovice i sestre su kukale za poginulim vojnicima, pa je narod planinu nazvao Kukavica.
Obnovljena crkva
Crkva rođenja Svetog Jovana Krstitelja nalazi se na oko kilometar od Vučja, na obroncima Kukavice od čijeg kamena je sazidana. Delo je poznatog ruskog arhitekte i profesora Grigorija Samojlova. Prema nekim izvorima, sagrađena je na mestu gde je nekada bila srednjovekovna crkva iz vremena Nikole Skobaljića, koju su srušiliTurci, ali se srpski narod i dalje okupljao na njenim ostacima, održavajući tako veru i duh u vreme ropstva. To je bio jedan od motiva porodice Teokarević, poznatih tekstilnih industrijalaca, da na istom mestu podignu novu crkvu.
Leskovački voz
U ovom kraju prvo valja popiti domaću rakiju. Komovicu da zaleči dušu, viljamovku da duša zamiriše, a kajsijevaču da duši blagne. Da se rakija “ne bi u’vatila za svest”, meštani preporučuju banicu (vrstu pite). E, tad, kažu, valja poručiti “leskovački voz”: pet ćevapa koji skaču po tanjiru kad su gotovi i po parče bele i dimljene vešalice, tek da se uporede. Uz to i džigericu u skrami, žicu ražnjića i uštipke. Ako vam se sve ovo čini obilnim, naručite leskovačku mućkalicu ili se zadovoljite “pljeskavicom od pet” u lepinji sa gruvanom paprikom.
Kukavica uteha Rusu
Nakon što je našao mrtvog sina, nekadašnji pukovnik Crvene armije Boris Nepokupnoj je digao ruke od rata, napustio domovinu u novembru 1920. godine i postao nastavnik gimnastike i ruskog jezika u leskovačkoj Gimnaziji. Jednog dana 1953. je otišao do hladne Vučjanke, rešivši da u skromnoj kolibi, do koje je vodila strma stazica, provede ostatak života na Kukavici.
