Svitanja kasnog juna su prozirna i nestrpljiva, diktirana kratkim noćima i sparnim jutrima, koja u čoveku bude osećaj da ovo doba godine jedva čeka da majske kiše zameni julskom žegom. Sunce izlazi rano, iako je ove 2023, taj izlazak, češće nego obično, bio zamaskiran zakasnelim pljuskovima koji su, reklo bi se, dosadili i bogu i ljudima. Jednog takvog svitanja, tramvaj je u mrzovoljnom tempu trasirao svoj put do beogradskog Zelenog venca, odakle je, jedan sanjiv putnik, trebalo da nastavi ka beogradskom aerodromu, koristeći usluge druge vrste gradskog prevoza. Aerodrom je, čak i pre šest sati ujutro, mesto živo i neujednačeno, po čemu se razlikuje od mnogih drugih koje čovek napravi zbog hira ili potrebe. Tu se može naići na različit svet. Svetski putnici iz Danske čekaju presedanje za sever Afrike. Neznanci sa Dalekog istoka jure prtljag koji im je direktno stigao u srpsku prestonicu. Ljubavnici ushićeno čekaju let za tropska ostrva, poslovni ljudi dremaju na stolicama od somota, a užurbani radnici aerodroma, po navici, privode kraju smenu ili otpočinju novu. Sve ima nekakav svoj prirodni tok. Upravo odatle, sa mesta koje kombinuje različite sudbine i kulture, počelo je moje drugo veliko putovanje u Tursku.
Varoš bogate istorije
Plan puta je bio jasan. Posle leta iz Beograda za Istanbul, trebalo je uputiti se dublje u teritoriju Turske, u nedovoljno istražene delove Anadolije, istočno od Ankare. Sat i po vremena leta do “bisera Bosfora” proteklo je u pritajenom, ali postojanom entuzijazmu koji je pulsirao mojim, ali i venama drage koleginice Marije, mog saputnika u ekspediciji. Sletanje u Istanbul bilo je praćeno svim onim trzajima koji se u čoveku javljaju kad zna da se nalazi na čvorištu svetova, mestu koje predstavlja ne samo geografsku, već i kulturnu i istorijsku vododelnicu Istoka i Zapada. Odatle, put nas je vodio dalje, a vreme je bilo obojeno iščekivanjem prizora Kajserija, prve adrese na našem putu. Grad od milion stanovnika, lociran u podnožju ugašenog vulkana Erdžijes, inače velike turističke atrakcije ovog dela Turske, Kajseri predstavlja varoš sa bogatom istorijom. Od vremena rimskog cara Tiberija, Kajseri je postao centar provincije Kapadokija, a tokom vekova, profilisao se u jedan od značajnijih centara hrišćanstva u ovom delu sveta, iako je, naravno, postao integralni deo Seldžučkog, a kasnije Osmanskog carstva. Danas, ovo mesto veliki doprinos daje industrijskom potencijalu Turske, budući da se tu proizvodi značajna količina nameštaja, predmeta od metala, ali i druge opreme za domaćinstvo. Iako veliki grad, Kajseri je ipak značajno manja varoš od Istanbula i Ankare, dva najveća centra društvenog života Turske. Međutim, ono što se može primetiti još prilikom sletanja, jeste veliko prostranstvo i komfornost u gradnji ovog neobičnog mesta. Turske kasabe u Anadoliji su zidane tako da mogu da “dišu”. Retki su delovi gradova u kojima stambeni objekti niču jedan do drugog, na način koji je prisutan u nekim srpskim mestima.
Nema buke i nervoze
Kuća ima u svim pravcima, a između njih, struje široke ulice, čisti parkovi i skladno uređeni šumarci. Grad je harmoničan i smiren, neopterećen drekom nervoznih vozača i nepažljivih pešaka. Živi se tiho, bez suvišnih reči i naglih poteza. Tako se makar čini, kada se prođe istim tim širokim ulicama, oivičenim dućanima u kojima se prave fildžani na stari način i bazarima, na kojima svoje mesto pronalaze urme, trešnje, orasi i neke druge, nama nepoznate sorte voća ili čega već. Lepota življenja se u ovom mestu manifestuje u njegovoj jednostavnosti, i to je nešto što svako treba da oseti, ukoliko ima prilike za tako nešto. Kao što bi mogao da u prizorima koji se pružaju oko Kule Kajserija, te oko drugih znamenitih objekata iz vremena kada ovim prostorima vladaše Seldžuci, a kasnije, Osmanlije.
Poseta Turskoj je bila i biće, poseta i različitim mestima koja leže na nepcu čovekovom. Đakonije najrazličitije vrste: od salata u kojima se umešno kombinuje pikantnost paprike, slatkoća oraha i snaga sira, preko čorbi nejasnog sastava, ali jasnog užitka koje nose, mantija i testa na kom se komforno pruža sočna jagnjetina, do anadolijske verzije sutlijaša. Hrana u ovom delu sveta ima neosporni ukus, karakterističan za Orijent, u kom dominiraju začini koliko i sloboda da se kombinuju stvari koje nisu tipične za prostor bivše SFRJ. Tu je i komplikovanost naziva, koji nikako svoje mesto nisu mogli da nađu u mom umu. Međutim, to nije toliko bitno, jer će uvek biti u mom srcu, kao što će to biti slučaj i za sve one koje sreća ili namera navedu do ovih neobičnih delova Turske. Dobra hrana, harmonija života, bogata istorija i turistička ponuda koja se razvija iz dana u dan, predstavljaju samo neke od razloga zbog kojih bih voleo da se nekad u toku života ponovo vratim u ovo mesto. Verujem da će takvu želju imati svako ko poseti ovu neobičnu varoš.
Ulice bez papira
Obilazak Kajserija je bio praćen upoznavanjem sa kolegama koji su, na poziv Ambasade Turske, došli iz Bugarske, Gruzije, Kazahstana, Uzbekistana i Turkmenistana. Neobični prizori nedovoljno poznatog, ali markantnog dela Turske, kao i poznanstvo sa ljudima iz kultura drugačijih od onih koje vladaju na tlu bivše Jugoslavije, celom putovanju su dali posebnu čar. Posle Kajserija, sledeća stanica na našem putu bio je Jozgat. Grad od osamdesetak hiljada stanovnika, lociran severno od Kajserija i 170 kilometara istočno od Ankare, predstavlja primer dobro uređenog mesta u kom žive ljudi koji vode računa o svojoj zajednici. Ako bi se patriotizam mogao meriti time koliko se ljudi trude da sokaci, trgovi ili parkovi budu čisti, odnosno, koliko su disciplinovani u odlaganju otpada, onda se s pravom može reći da Turci svoju zemlju vole više od mnogih drugih naroda koji se patriotizmom hvale. Neverovatan je osećaj proći ulicama, a ne videti bačeni papir, plastiku, a ni nered koji za sobom ostavljaju nesavesni vlasnici pasa i njihovi ljubimci. To je utisak koji će mene i kolege pratiti tokom čitavog puta u ovaj manje poznat deo Turske, što celokupni utisak čini samo izraženijim.
Uredna zajednica
Turci vode računa o zajednici u kojoj žive, ne zbog turista, ni da bi to neko drugi primetio, već zato što tako osećaju i tako žele. U to smo se uverili tokom prolaska Jozgatom, varoši nevelikoj po broju stanovnika i površini, ali zato kolosalnoj po tome kako skladno funkcioniše i koliko je pedantna.
Ljubav prema životinjama
Neobična privrženost ovih ljudi zajednici u kojoj žive, manifestuje se na različite načine i u različitim prilikama. Jedna od tužnijih bila je kada je minibus kojim smo putovali udario psa lutalicu. Iako je naš vozač iz petnih žila pokušavao da izbegne nesrećno stvorenje, sudbina je bila drugačija, tako da je nebo postalo bogatije za jednu nedužnu dušu. Suprotno onome što je uglavnom praksa na Balkanu, da se telo životinje ostavi na drumu, te da se prepusti gaženju i raznošenju, Turci drugačije gledaju na stvar. Zaustavili su vozilo i trojica naših vodiča, vidno potresenih ljudi, pokušali su da spasu život nesrećnom psu. Kako u tome nisu uspeli, nisu časili ni časa i njegovo telo su uklonili sa puta. Učinili su to sa suzom u oku, na osnovu čega se može zaključiti da ljudi u ovom kraju sveta neposrednije osećaju život i ravnomernije vagaju značaj svakog bića oko nas. To je nešto što smo mi počeli da gubimo.
Čuvar uspomena
Poseta Jozgatu je, pored utiska o sređenosti varoši i emotivnosti ljudi, bila praćena i posetom njihovom Arheološkom muzeju i nešto kasnije Rimskom kupatilu. Muzej sadrži vredne eksponate iz istorije ovog grada i to ne samo one iz društvene istorije – tu smo, na moje veliko oduševljenje, imali priliku da vidimo i fosile drevnih životinja koje su naseljavale ovo područje milionima godina pre dominacije čoveka.
Rimsko kupatilo
Rimsko kupatilo je turistička atrakcija i zasigurno jedna od snaga Jozgata. Ne samo zbog toga što se radi o izuzetno vrednom artefaktu koji datira iz vremena kada svet beše mlađi, već i zbog lekovite vode koju ovdašnji živalj koristi u izradi lekova različite vrste, kao i šampona i drugih preparata. Ono što oduševljava u ovom mestu, to je balans između starog načina života i novih potreba.
